Док су очи јавности у нашој земљи, али и шире недељама биле упрте у Делиблатску пешчару и помахниталу ватру која је уништавала све пред собом, Новосађанка Наташа Катић (21) се храбро, раме уз раме са осталим ватрогасцима, на терену борила са ватреном стихијом.
На пут од Новог Сада до јужног Баната и јединствене пешчаре у Европи, отишла је као члан Добровољног ватрогасног друштва „Др Лаза Костић“, чију униформу носи од почетка ове године. Не двоумећи се ни једног тренутка шта треба да учини, слушајући своје срце, које је вукло да помогне, са осталим колегама добровољцима из овог новосадског ДВД-а, отишла је на пожариште.
– Призор у пешчари је био страшан, и зато смо морали да се придружимо професионалним и ватрогасцима добровољцима да се ватрена стихија што пре обузда и угаси – прича нам Наташа, иначе студент софтвера и информационих технологија на новосадском Факултету техничких наука. – Трудили смо се да дамо све од себе. На терену је било доста професионалних ватрогасаца, а ми из доборовољних друштава смо дошли да им помогнемо.
ГАСИЛА И МАГАЦИН
Теоријско и практично знање, али и храброст, Наташа је имала прилику да покаже и у гашењу недавног великог пожара у магацину једне курисрске службе у Новом Саду.
У ватрогасној униформи, раме уз раме била је са колегама из свог ДВД-а, који су дошли на испомоћ професионалним ватрогасцима.
Млада Новосађанка, цео дан је, како нам казује, као и остали из ДВД „Др Лаза Костић“, била на ногама и на леђима носила напртњачу са 20 литара воде. Ветар, густ дим и ватра на све стране, али то за храбру Новосађанку није била препрека да одустане. Напротив!
– Наш задатак је био да спречавамо да се ватра шири – наставља наша саговорница о искуству са Делиблатске пешчаре. -Трудила сам се да пружим свој максимум, иако је било колега који су покушавали да ме мало поштеде, јер сам тог дана била једина жена на терену, али им нисам то дозволила. Најстрашније ми је било да гледам како се пожар шири. Премештали смо се јадне на другу локацију.
Млада Новосађанка, годинама већ гаји љубав према ватрогасном позиву и плавој униформи коју носе ови храбри људи који спасавају људске животе и имовину.
– Одувек сам имала потребу да помажем другима у невољи, и ето, одлучила сам се да постанем добровољни ватрагосац, а надам се једног дана и професионални – искрено ће Наташа. – Мој ујак је професионални ватрогасац-спасилац у новосадском батаљону, и од њега сам чула много прича о ономе шта раде, ваљда сам од њега наследила љубав према том племенитом позиву.
Свесна је Наташа да суочавање са ватром носи и ризик, али прошла је све обуке и ригорозне тренинге и тестове као и мушке колеге, и све је успешно савладала, и храбро стала у строј.
ЗНАЧАЈНА ПОДРШКА
Мада је у почетку Наташиним родитељима била чудна њена жеља да постане ватрогасац – добровољац, на крају су пред њеном упорношћу морали да „попусте“.
– Када завршим факултет, желела бих да постанем професионални ватрогасац-спасилац, и имам пуну подршку родитеља – поносно истиче ова храбра млада девојка. – Мојим вршњацима је, међутим, и даље чудно што волим да носим ватрогасну униформу, и то добровољно и одлазим на интервенције.
– Најважније је да на терену сви делујемо као један тим, и да се разумемо и погледима, и да једни другима будемо подршка – истиче наша саговорница, додајући да на терену мушке колеге не гледају на то што је нежнији пол, јер су на терену сви равноправни.
novosti.rs/novosadska.tv
Foto: Privatna arhiva
