На Самиту Европска индустрија 2026. у Антверпу (Белгија), највиши представници Европске уније (ЕУ) желе брже дозволе, краће процедуре и пројекте који почињу одмах. Србија то већ годинама ради – али уз протесте, блокаде и оптужбе. Разлика? Изгледа, само географска ширина, пише Војводина уживо.
На Европском индустријском самиту у Антверпену немачки канцелар Фридрих Мерз изнео је предлог који би у Бриселу могао бити дочекан као нужна модернизација: ако администрација не одговори на захтев за инфраструктурни пројекат у одређеном року, пројекат би се сматрао – аутоматски одобреним.
Другим речима: мање папира, више багера.
Европа, како каже Мерз, нема луксуз да чека годинама док Кина за неколико месеци изгради соларне електране или индустријске комплексе. Циљ је конкурентност са Кином и САД, а решење је – скраћивање процедура и уклањање бирократије.
View this post on Instagram
И ту настаје политички парадокс.
У Србији су управо такав приступ – убрзано одобравање, посебни закони за пројекте, флексибилне процедуре – годинама означавали као доказ ауторитаризма, кршења прописа и „рушења институција“. Због тога су блокирани мостови, раскрснице, факултети и градови.
Сада исти модел предлаже Европска унија. У Бриселу то данас зову реформом.
Посебно након несреће у Новом Саду 2024. године, протести су постали готово стални политички инструмент. Активисти су тврдили да држава убрзава пројекте науштрб безбедности и екологије, да се дозволе прескачу, а процедуре заобилазе. Међутим, Мерзов предлог практично уводи принцип познат у праву као „ћутање администрације значи одобрење“ – управо оно што су демонстранти у Србији наводили као пример неприхватљиве праксе, подсећа Војводина уживо.
Да ли ће блокаде сада бити организоване испред институција ЕУ, или ће принцип бити прихватљив чим долази из Брисела?
Европски лидери отворено кажу да без убрзања нема инвестиција. Без инвестиција нема индустрије. Без индустрије нема конкуренције са Кином. Укратко, без брзе администрације нема економије.
Србија је, барем у том делу, очигледно пожурила пре Европе.
Док Брисел тек тражи начин да смањи бирократију, Београд је већ годинама на том путу – уз политичку цену унутрашњих сукоба и протеста. Влада тврди да су пројекти кључ развоја, опозиција да су доказ нетранспарентности. Сада, када исти принцип постаје европска политика, којој адреси ће се обратити они који блокирају инфраструктурне пројекте? Јер ако ЕУ ради исто што и Србија, онда питање више није да ли је модел погрешан, већ зашто је у Србији био неприхватљив, а у Европи пожељан.
Одговор на то питање, за сада, нико од организатора блокада не даје.
