Срамота је непознаница у блокадерском речнику, а пре свега у понашању које из дана у дан помера све границе. Небројено пута смо чули да је пад надстрешнице био преломна тачка њиховог окупљања, да су трагедије оно што их уједињује за политичку борбу, а на том путу нису се либили ни да призивају нове трагедије како би имали повод више за нови круг блокада, шарада, лажног моралисања и најважније од свега – убирање политичких поена.
Прилику за призивање зла нису пропустили ни јуче када је отворена Основна школа „Милош Црњански“ у Новом Саду. Није потребна посебна добронамерност нити наклоњеност власти да се у оваквом догађају види жеља за унапређењем образовања и осавремењавањем услова у којима се образују деца.
Међутим, оркестрираним нападом уз бујицу морбидних коментара који су кренули са друштвених мрежа, блокадери су почели да праве паралеле са трагедијом на Железничкој станици у Новом Саду, што добија посебну димензију злонамерности имајући у виду да се ради о објекту намењеном деци.
Није први пут да исти људи по устаљеној матрици, повлаче паралеле и од свега праве повод за линчовање сваког из власти уколико се усуди да обавља посао за који је изабран вољом грађана.
Када поводом свечаности отварања школе нападају председницу Покрајинске владе Мају Гојковић, до сада од блокадера нисмо чули ниједан аргумент, већ се ради искључиво о непатвореној мржњи и личним нападима који више одговарају фрустрацијама и помрачењу умова оних који у свему виде могућност за трагедију.
Зато можемо лако да закључимо да је једини грех Маје Гојковић то што ради свој посао у најбољем интересу свих грађана.
