Ослобођењем Новог Сада од фашистичке окупације у Другом светском рату, пре 82 годинe, 23. октобра 1944, завршено је једно од најтежих раздобља у његовој прошлости, када су борци Новосадског партизанског одреда ослободили град из којег су се повукле последње окупационе трупе.
Након три и по године окупације, крајем октобра 1944. године, у Нови Сад су ушле јединице Народнослободилачке војске Југославије, убрзо и Црвена армија, а са њима и слобода. Борба и отпор Новосађана су, током Другог светског рата, праћени великом погибијом и огромном материјалном штетом.
Погинуло је више од 550 учесника НОБ-а, од тога у оружаним јединицама 200, у позадини 35, док је обешених и стрељаних било 67, убијених на ислеђивању седморо, а умрлих у затворима и логорима 239. Погинуло је и више од 5.000 становника, свих узраста, оба пола, различитих националности, а понајвише Срба и Јевреја. Живот је изгубио сваки дванаести житељ. Нови Сад је био осиромашен и у рушевинама, без иједне читаве фабрике, с уништеном електричном централом, без трамвајског саобраћаја, водовода и канализације, без иједног моста и с готово 20.000 становника мање у поређењу с 1941. годином.
Током рата, услед пљачке и уништавања од окупатора, као и од Савезничког бомбардовања, али и других ратних дејстава, страдале су стамбене зграде, привредни, саобраћајни и други објекти, као и споменици културе.
Према општеприхваћеним подацима о ослобођењу 2. батаљон Новосадског партизанског одреда је 23. октобра 1944. године поставио заставу на Градску кућу, што је симболично означило крај окупације, а око 11 часова у Нови Сад су стигле и две чете 1. батаљона Новосадског партизанског одреда, док су у 13 часова стигли делови јединица Главног штаба Војводине и 7. војвођанска бригада. Свештеник у Успенској и Алмашкој цркви, први послератни градоначелник Новог Сада и народни посланик прота Алимпије Поповић забележио је догађаје тог октобарског поподнева пре 82 годину.
– Кад погледасмо низ друм, угледасмо велике тенкове гусеничаре где долазе према нама. Било их је пет, а на њима су били наоружани Немци. Срео сам се са једним Мађаром кога сам познавао из виђења, који ме је поздравио и рекао да ће Немци у три сата шпренговати оба моста – записао је прота Поповић.
Према његовим белешкама мађарски окупатори су град напустили неколико дана пред ослобођење, док су Немци то учинили у недељу, 22. октобра, у 15 часова, претходно разрушивши оба моста. Од тог тренутка је град био слободан. Грађани су излазили из својих домова, грлили се и љубили, честитајући један другом слободу.
На домовима су окачене народне и државне заставе, као и црвене са српом и чекићем, а први је заставу истакао трговац Драгутин Ћурчић, на својој кући у Улици златне греде.
– Корачали су важно и били су озбиљни, кличући слободи и узвикујући “смрт фашизму!”. Кад сам дошао у пролаз између Католичке цркве и посластичарнице, угледао сам масу света, а када сам дошао до трга, цео је већ био испуњен народом, већином омладином – забележио је Алимпије Поповић. – На све стране чује се музика, игра се коло, ваљда на сто места, клицало се слободи и лица су била радосна. Ниједног ружног повика нити псовке, већ једино радост и весеље. Трг се све више пунио народом. Наједном преста музика и клицање, а они који су били код Танурџићеве палате први су угледали један руски тенк, сав испреплетан платном и окићен пешкирима, препун младића и девојака, а за њим још један исто тако окићен. Настао је прави делиријум од одушевљења, среће и радости и свако хтео и желео да се рукује и пољуби са баћушком. Предвече је Трг слободе и даље био прекривен омладином и народом. Свирало се, играло се и певало до изнемоглости, да би се већ сутрадан, рано ујутру, наставило са истим жаром, весељем и одушевљењем. Играли су и они који су уједени за срце, и који су говорили и претили да ће „зубима клати“ када дође слобода. И гле, слобода дође, и на месту крваве освете, они су раздрагано играли и певали, радосни што су ослобођени беде невидовне. То и такво весеље је трајало неколико дана.
Тај 23. октобар 1944. године није био само дан када су утихнуле пушке, већ датум који означава почетак новог поглавља у историји Новог Сада. Више од 5.000 страдалих грађана, губитак сваког дванаестог житеља и потпуно уништена градска инфраструктура остали су као трајни показатељи високе цене којом је плаћено ослобођење од фашистичке окупације.
Фото: Дневник, приватна архива
