У време када није било приручника за родитељство, интернета ни савремених школа за труднице, у старој Србији је постојала неписана, али света књига правила. Један дирљив текст, који је недавно привукао велику пажњу на друштвеној мрежи Фејсбук, подсетио нас је на то како су наши преци неговали култ рађања и штитили будуће мајке од сваког зла.
– У старој Србији трудница је била под посебном заштитом и породице, и заједнице, и самих небеских сила. Иако људи тада нису познавали модерну психологију, инстинктивно су знали оно што наука данас потврђује: да дете у утроби осећа све што осећа и мајка. Због тога је читав друштвени живот био уређен тако да се око жене у другом стању створи невидљиви штит мира и благостања.
Говорило се да трудна жена не сме ни да пије, ни да лаже, ни да се гневи. Била је поштеђена присуства сахранама или гледања тешких несрећа. Веровање је ишло толико далеко да би трудница, чак и када би давала милостињу, окретала лице и покривала се марамом, како не би ненамерно „попила“ туђу муку очима и примила је у своје срце. Из истог разлога се није радо ишло на велика окупљања, вашаре и празнике, јер се веровало да тамо има превише очију и мисли, те да би нечија завист могла урећи и мајку и дете.
Насупрот томе, кућна весеља и славе били су пожељни. Стари су говорили да када се мајка смеје, дете тај смех памти као свој први животни благослов. Ови обичаји имали су корен дубљи и од самог хришћанства. Некада се веровало да девојка под срцем носи заштиту старих божанстава, посебно Мокоше која је штитила све што је женско и плодно. Због тога су труднице звали у воћњаке да уберу јабуку са младог стабла, верујући да ће дрво након тога годинама обилно рађати. Чак су и жене које нису имале деце даривале труднице хлебом, марамама и вуном, надајући се да ће им оне пренети део своје плодности, јер се веровало да „где трудница стане, ту благодат стоји“.
Унутар дома, трудница је уживала статус најпоштованијег госта, а правила опхођења према њој била су строга. На трпези, најбољи комад хране није припадао домаћину куће, већ њој. Муж није смео да јој ускрати ниједну жељу, било да је реч о воћки или некој ситници, а грдити трудницу сматрало се великим бешчашћем које може навући зло на читаву кућу. Свађа пред њом била је забрањена, а тешки и прљави послови нису долазили у обзир. Труднице нису смеле да подижу терет, чисте оборе, нити да раде послове који захтевају сагињање, како не би „повлачиле дете ни к земљи ни к небу“. Такође, строго се пазило да не седе на кућном прагу, јер се он сматрао мистичним местом које раздваја светове живих и мртвих.
Одговорност није била само на женама. Отац је имао дужност да бира речи и да не уноси немир у кућу. Ако би жена заплакала или се уплашила, веровало се да се душа детета препала и да се мора одмах умирити поклоном или лепом речју.
Циклус заштите завршавао се једним племенитим обичајем познатим као „дан опроштаја“. Неколико месеци пре порођаја, родбина би долазила да тражи опрост за све што је икада ружно речено или учињено, а и трудница би тражила опрост од њих. Веровало се да неопроштена увреда може отежати порођај и „везати“ дете на граници светова. И сам чин рођења, као и пол и име детета, чували су се као највећа тајна све док новорођенче не ојача, јер се сматрало да беба једном ногом стоји у овом, а другом у оном свету.
Тако је било у старој Србији, где је трудница била много више од жене у другом стању – била је ходајући благослов и носилац светлости која тек треба да се роди – пише у тексту који је објављен на Фејсубуку.
telegraf.rs/novosadska.tv
Foto: unsplash.com
