Срчана слабост све чешће се описује као „тиха епидемија“ савременог доба и један је од највећих изазова за здравствене системе, а у Србији између 165.000 и 200.000 људи живи са овим обољењем, које се најчешће препознаје кроз неспецифичне тегобе попут умора, недостатка даха или смањене издржљивости.
Иако захтева трајну бригу и праћење, уз правовремено препознавање и правилну терапију, ово стање може да се успешно држи под контролом, омогућавајући квалитетан и активан живот, наведено је у саопштењу Форума пацијената Србије.
Како је истакнуто, зато је важно говорити о срчаној слабости јасно и на време, како би што више људи препознало ране симптоме.
Срчана слабост (инсуфицијенција) је стање у којем срце не може да обезбеди организму довољну количину крви, због чега органи и ткива не добијају потребне хранљиве материје и кисеоник.
То ремети њихову функцију и доводи до нагомилавања течности у плућима и другим деловима тела.
Болест може да се јави у било којем животном добу, али се учесталост повећава са годинама старости.
Веома је важно да пацијент разуме своју болест и да јој се прилагоди, да свакодневно прати тегобе и, уколико се појаве нови или интензивнији симптоми, благовремено обавести лекара, наведено је у саопштењу.
Управо из тог разлога Форум пацијената Србије покренуо је разговор о срчаној слабости организовањем радионице „Када срце затаји“, с циљем подизања свести о овој болести и важности њеног раног препознавања.
Посебан део догађаја био је посвећен тестимонијалу Владимира Воленика, који је са само 39 година доживео инфаркт и преживео изузетно ретку и тешку компликацију, оно што се у народу назива „пуцањем срца“.
Имао је срећу да се компликација развијала споро, што му је омогућило да преживи стање које иначе носи веома висок смртоносни ризик.
Његова прича представља снажан подсетник на то колико је важно препознати симптоме, реаговати на време и пратити своје здравље.
Кардиолог Универзитетског клиничког центра Србије Данијела Трифуновић Замаклар нагласила је да срчана слабост има озбиљну прогнозу јер сваки други пацијент не преживи дуже од пет година након постављања дијагнозе.
„Иако се у јавности чешће говори о малигним болестима као најопаснијима, статистике показују да је терет срчане слабости велики. На основу европске инциденце од 3,2 нова случаја годишње на 1.000 становника, процењује се да у Србији сваке године више од 21.000 особа добије ову болест“, рекла је Трифуновић Замаклар.
Како је објаснила, основна функција срца је да пумпа крв и тиме обезбеди кисеоник и хранљиве материје свим ћелијама у организму.
„Ова функција може ослабити на два основна начина. Први је оштећење срчаног мишића, услед коронарне болести, хипертензије, дијабетеса, хроничне бубрежне болести, миокардитиса или генетских поремећаја, које доводи до смањене контрактилности и смањеног избацивања крви из срца (срчана слабост са смањеном ејекционом фракцијом)“, рекла је Трифуновић Замаклар.
Како је навела, други механизам подразумева да срчани мишић остаје очуван, али постаје крут, мање еластичан и често задебљан.
„Тада се срце теже пуни крвљу, пумпање се одвија под повишеним притиском и настаје срчана слабост са очуваном ејекционом фракцијом“, објаснила је Трифуновић Замаклар.
Срчана слабост је најчешће болест старије животне доби, око 10 одсто особа старијих од 70 година глобално има ову дијагнозу.
Међутим, забрињавајуће је што се старосна граница све више спушта.
Савремени начин живота, стрес и све чешћа појава коронарне болести код млађих особа, као што је инфаркт миокарда, доводе до повећања учесталости срчане слабости и у млађој популацији.
Иако се данас акутни инфаркт успешније лечи, оштећење мишића које може остати, често води ка развоју хроничне срчане слабости.
Кардиолог у Институту за кардиоваскуларне болести Војводине Анастасија Стојшић Милосављевић нагласила је да је рано откривање срчане слабости кључно за исход лечења и квалитет живота пацијената.
„Свако срчано обољење може довести до синдрома срчане слабости, а рана дијагноза омогућава правовремено увођење терапије и спречава компликације као што су нови инфаркт, честа хоспитализација или изненадна смрт. Лечење ових болесника је комплексно и захтева ангажовање не само медицинског тима, већ и породице и друштва у целини“, рекла је Стојшић Милосављевић.
Како је навела, према савременим смерницама, терапијски приступ обухвата комбинацију лекова који доказано побољшавају прогнозу пацијената, АЦЕ инхибиторе, АРБ, АРНИ, бета-блокаторе, МРА, као и СГЛТ2 инхибиторе, који представљају изузетно велик терапијски напредак последње деценије.
„СГЛТ2 инхибитори, поред снижавања нивоа глукозе у крви, позитивно утичу и на хемодинамику, функцију бубрега, смањење запаљења и оксидативног стреса, што се одражава кроз смањење морталитета и хоспитализација код оболелих од срчане слабости“, објаснила је Стојшић Милосављевић.
Како је истакла, њихова доказана ефикасност у свим облицима срчане слабости, укључујући и оне са очуваном ејекционом фракцијом, била је разлог да Европско удружење кардиолога 2023. године објави ванредне смернице како би СГЛТ2 инхибитори што пре ушли у клиничку праксу.
„Они су доступни код нас, али нажалост се не прописују о трошку здравственог осигурања. Наш задатак, као лекара, јесте да у складу са важећим стручним смерницама, прописујемо савремену препоручену терапију, прилагодимо је сваком пацијенту индивидуално, едукујемо пацијенте и објаснимо им значај сваког лека који узимају“, рекла је Стојшић Милосављевић.
Мирослав Велицки из Бечеја преживео је тежак инфаркт захваљујући брзој реакцији хитне помоћи и интервентног тима Института у Каменици.
Данас, десет година касније, са великом дисциплином прати савете лекара, придржава се прописане терапије и представља пример колико правовремена помоћ и упорност могу да промене живот.
„Сећам се апсолутно сваког тренутка. Тог јутра почели су страховити болови у грудима и само сам успео да дозовем сина да позове помоћ. Хитна помоћ је стигла брзо, а касније ми је возач признао да се свих 26 семафора од Бечеја до Каменице отворило док су ме возили. Рекао ми је да сам једини пацијент који је стигао за 25-27 минута. Тада сам схватио колико је свака секунда била важна. У Каменици су ми уградили стент и објаснили да је питање било да ли ће срце издржати“, рекао је Велицки.
Како је истакао, захваљујући начелници Анастасији Стојшић Милосављевић и тиму који га прати свих ових година, данас је жив.
„Све сам одлуке донео у та три-четири дана у болници, решио сам да живим, да слушам лекаре и да се максимално посветим свом здрављу. Данас редовно идем на контроле, узимам терапију и осећам се као други човек“, објаснио је Велицки.
Фото: Pixabay
