Отворено писмо којим се део студената обраћа Влади Републике Србије, уз ултиматум да ће, уколико не дође до расписивања избора до 28. јуна, до 21. час, уследити „кулминација грађанске непослушност“, још једном разоткрива сав парадокс и унутрашњу контрадикцију овог политички инструисаног покрета.
Важно је подсетити да су први студентски протести привукли пажњу јавности управо зато што су носили универзалне поруке – захтеве за транспарентношћу и контролом рада институција. Међутим, како су недеље одмицале, ти захтеви су готово у потпуности ишчезли из јавног дискурса окупљених. Уместо њих, остао је само УЛТИМАТУМ, избори или хаос.
Ако су првобитни захтеви испуњени од стране Владе Републике Србије, а они се више ни не помињу, шта то говори о искрености студената у блокади? Ако нису, зашто се не инсистира на њима? Одговор се сам намеће: можда су циљеви од почетка били другачији, а грађанска непослушност тек метод политичке борбе за власт.
У тексту који су упутили Влади студенти у блокади тврде да „не могу да предвиде даље кораке грађана“, а потом, неколико реченица даље кажу да ће грађани „бити спремни да предузму све мере непослушности“. Ове изјаве указују на дубоку контрадикцију, ако не можете да предвидите кораке грађана, како их онда усмеравате? Ако немате политичку структуру, ко пише саопштења, организује скупове и доноси одлуке? Ако јесте организација, зашто бежите од одговорности?
Ово питање је суштинско. Јер или се ради о структурисаном политичком покрету са јасном агендом, стратегијом и политичким циљевима, што подразумева и одговорност за последице, или се ради о неорганизованој маси, коју нико не контролише и која нема легитимитет. Парадоксално, жртве оваквог „активизма“ нису никакви моћници, већ обични студенти који желе да заврше факултет, и професори и ненаставно особље, који покушавају да раде свој посао.
Ко поставља ултиматум?
Питање је и ко су студенти у блокади који овако прете „непослушношћу“ и „непредвидивим последицама“. Говоримо о истим оним студентима који већ више месеци блокирају државне факултете и тако онемогућују хиљадама својих колега да уче, полажу испите и нормално заврше академску годину.
Упркос самопроглашеној мирољубивости, студенти у блокади спроводили су и подржавали насилне инциденте од физичких напада у Студентском парку, бацања јаја и каменица у Нишу, увртања носа професорици на Правном факултету, агресивне физичке блокаде уласка у саму зграду факултета…
У демократском друштву, политичко деловање подразумева одговорност, за реч, за поступак и за последицу. У овом случају, у писму које су упутили Влади Србије студенти у блокади се ограђују, и кажу да ће „грађани“ бити непослушни, и покушавају да своју одговорност пребаце на „грађане“, док руководство протеста задржава право да, кад год пожели, позове на ескалацију.
Ако су заиста забринути, желе мир, стабилност и безбедност својих колега и професора, први корак би био да обуставе блокаде, омогуће несметано одвијање наставе и положе испите као и сви други студенти у овој земљи.
Нажалост неколицина политички обучених активиста који се крију иза студентске иконографије, износе ултиматуме, жеља им је да дестабилизују институције и унесу немир у друштво. Не говори се више о захтевима већ о „непослушности“. Не позива се на дијалог, већ на ултиматум. Не брани се знање, већ се блокира факултет.
Зато питање није да ли студенти у блокади могу да покрену грађане на непослушност, већ зашто их уопште хушкају!
Фото: Војводинауживо Printscreen
