Празник Светог Василија Острошког обележава се 12. маја, а ове године пада у понедељак. Верници га дочекују са дубоком вером, тишином и надом, јер се верује да управо тог дана чуда постају могућа.
Светац који хода међу нама
Рођен је као Стојан Јовановић у Поповом пољу код Требиња, а већ у 12. години послат је у манастир Завала, где је његов стриц Серафим био игуман. Након што је завршио манастирску школу, добио је монашки чин и постао парох Поповог поља.
Службовао је у многим градовима, од Мостара, преко Херцег Новог и Пљеваља, Мораче, до Огоношта и Бјелопавлића. Преминуо је 1671. године. Његове мошти почивају у манастиру Острог, уклесаном у стену црногорских планина, који и данас окупља хиљаде верника из целог света.
Манастир Острог није само место ходочашћа, већ и духовна оаза у којој се тражи и често налази исцељење – тела, духа и срца. Верници долазе са молитвама, надом и захвалношћу, верујући да се пред светитељем ниједна искрена молба не губи.
Како се празник обележава
Празник Светог Василија Острошког прославља се у духу тишине и духовне сабраности. Трпеза може бити посна или мрсна – у зависности од тога на који дан у недељи празник „пада“. Уколико је то среда или петак, пост се подразумева. У другим случајевима, дозвољена је мрсна храна.
Али најважније је не оно што се једе, већ како се дан проведе, у миру, молитви и захвалности. Верује се да се 12. маја молитве најбрже чују и да се тада, више него икада, отварају небеске капије.
Моћна молитва и једно правило
Молитва Светом Василију Острошком позната је по својој снази. Верници верују да она доноси исцељење, утеху и испуњење жеља. Али постоји једно неизоставно правило – молитва мора бити искрена, изговорена из срца, без журбе, без страха, са пуним поверењем у светитељеву помоћ.
На овај празник, верници се не моле само за себе већ и за друге. За мир у породици, здравље ближњих, помирење и опроштај. Јер, како каже предање: Свети Василије помаже онима који му долазе чиста срца, с вером већом од брига које их муче.
„Свети Василије, велики угодниче Божији, помози свима, па и мени. Велики бранитељу вере православне, одбрани и нас који твоју свету веру држимо, и с надом теби приступамо. Велики архијереју Божији, помоли се Богу Сведржитељу за све људе твоје, па на послетку и за мене недостојног и последњег. Тврдошки витеже и Острошки подвижниче, спасавај нас од беда видовних и невидовних.
Запалила те је српска земља као вечну свећу пред престолом Бога живога, па нам сада осветли путеве и разагнај тугу. Молитвама и сузама загревао си хладну пештеру Острошку, па загревај сада Божјим духом и срца наша да се спасемо и прославимо Бога свевишњега и тебе свеца Божијега.
Са свих страна света притицали су ћивоту твоме болни и невољни, и ти си им помагао: демоне одгонио, везе ђавоље раскидао, и здравље душевно и телесно људима даривао. Тако и сада помози, крштеним и некрштеним, као и увек, свима, па и мени. Измиритељ си био завађене браће, измири и сада све завађене, збратими разбраћене, овесели тужне, укроти самовољне, исцели болне. Свети Василије Чудотворче и оче наш духовни у Христу Исусу Господу нашем. Амин!“
Тајна белих вунених чарапа
У народу је жива легенда да Свети Василије ноћу устаје из ковчега и хода стенама изнад манастира. Сведочанства свештеника додатно учвршћују ову веру – јутром су чарапе на његовим ногама поцепане, иако су увече биле целе.
Због тога, обичај налаже да сваки верник који долази у Острог понесе један пар белих, вунених чарапа. Оне се, заједно са уљем, тамјаном и памуком, остављају поред кивота светитеља да „преноће“. Верује се да предмети који проведу ноћ у присуству његових светих моштију попримају исцелитељску снагу.
