Дан младости, 25. мај, у време Јосипа Броза Тита слављен је као посебан празник.
Изворно настао као вид обележавања рођендана тадашњег неприкосновеног лидера Јосипа Броза Тита, Дан младости слављен је као велика манифестација оптимизма и радости.
Данас, сећање на некадашњи Дан младости, најчешће је прилика за окупљање поштовалаца Јосипа Броза Тита и онога што је он оличавао.
Саставни део обележавања, у чему је учествовала цела земља у мањој или већој мери, биле су штафете младости, стилизоване палице које су млади проносили кроз села и градове ондашње Југославије, све до предаје штафете током слета на стадиону Југословенске народне армије самом Јосипу Брозу Титу.
Предаја штафете, врхунац вишемесечних активности, из руку посебно одабраних перспективних омладинаца, означавала је најсвечанији моменат обележавања Дана младости.
Био је то вид заједничке манифестације оданости како ондашњем неприкосновеном лидеру маршалу Јосипу Брозу Титу, тако и читавој структури тадашњег система вредности, очигледан израз култа личности који је тада систематски негован.
Хиљаде младих људи из целе ондашње Југославије учествовало је сваке године у низу манифестација којима је придавана велика важност.
Полазило се из различитих делова земље, како је налагало начело апсолутне равноправне заступљености, неизбежни кључ, такође, штафете су ношене тако да не заобиђу ни најзабачениоје крајеве ондашње социјалистичке Југославије. Сваке године су мењена полазна места, руте, и они који су штафету предавали председнику.
Ни сам Јосип Броз Тито није скривао да 25. мај није у стварности био његов рођендан, он га је, тврдио је, прихватио пошто је већ обележаван као дан младости и весеља. Стварни датум рођења је највероватније био 7. мај.
Заправо, од Другог светског рата 25. мај обележаван је као рођендан маршала Тита, а онда је несупрот оном што је доцније тврдио, сам предложио да се тај дан назива Дан младости.
Под тим именом је први пут 1957. године, обележаван, бројним манифестацијама односно изразима лојалности.
„Титова штафета“ која је уобичајено садржала и некакву поруку, била је стилизована палица, а изглед и облик су мењани.
У социјалистичкој Југославији, штафета се, колико се зна, појавила на иницијативу омладинске огранизације Крагујевца, одмах 1945. године.
Претходно, код нас су биле познате соколске штафете, у време Краљевине Југославије и раније. Одржавани су такође соколски слетови, исто представљани као манифестације младости, здравља, оптимизма, тада на начелима панславизма.
Соколска штафета ношена је 1935. године, од Сарајева до Опленца, на гробно место краља Александра Карађордевића, ујединитеља, творца Југославије.
Маршалу Титу је ношено и уручивано више штафета, да би касније било одлучено да се њему додељује једна, посебно одређена. Прва свечаност те врсте догодила се у Загребу.
Наредних година свечана додела се збивала у склопу дворског комплекса на Дедињу.
Од 1957, када је и уведен назив Дан младости, штафета је додељивана на Стадиону ЈНА, а не као раније пред здањем Белог двора.
Јосип Броз Тито је иначе, уобичајено, доносиоцу штафете, последњем у низу који би се и обратио прогодном поруком како шефу партије и државе тако и јавности, поклањао златан сат.
Потоњи стадион Партизана, изворно стадион ЈНА, чија је градња окончана 1951, тада постаје простор одржавања слета, велике манифестације која је подразумевала низ игроказа уобличених тако да указују на највише вредности ондашњег поретка.
Славила се младост, лепота, изградња социјализма, тековине НОБ-а, а највише сам Јосип Броз Тито.
Како су се прилике мењале помало су прилагођаване и кључне поруке. Тако је касније, осим увек потенцираног братства и јединства, истицано и радничко самоуправљање или несврставање, у чему се ондашња Југославија разликовала од већине земаља које су прокламовале изградњу социјализма.
Штафета младости последњи пут је Јосипу Брозу Титу уручена 1979. године.
Прву штафету на стадиону ЈНА, 1957. године, маршалу Титу је уручио Мика Трипало, тада високи омладински функционер, доцније један од челника такозваног Масовног покрета у Хрватској.
Последњу, 1979. године, примио је из руку Саније Хисени, студенткиње из Приштине.
После његове смрти, 4. маја 1980. у Љубљани, читава манифестација је настављена до 1987.
Ма колико данас деловало необично, те 1980. лансирана је парола „И после Тита – Тито“ доследно примењивана где год је било могуће.
Године 1980, штафета је положена на његов одар у холу Скупштине ондашње СФРЈ, а надаље додељивана је, на Стадиону ЈНА, у склопу слета као и раније, челнику Савеза социјалистичке омладине Југославије, последњи пут 25. маја 1987.
Те године догодио се скандал везан за читаву манифестацију одржавану деценијама. Испоставило се да је уметничко решење плаката било копија, преправка, нацистичког пропагандног плаката.
Аутори су били припадници словеначке уметничке групе Нови колективизам.
Нема никакве дилеме да је то учињено свесно као својеврсни гест противљења тоталитарном наслеђу, или још вероватније изругивања, подсмевања.
Није било спорно да је изворни аутор плаката Рихард Клајн (1890 – 1967) негдашњи руководилац Минхенске школе примењених уметности, познати пропагандиста нацизма.
Фото: Дијаспора ТВ, printscreen
