Матица српска, јединствена институција чије су заслуге за српску културу немерљиве, основана је на данашњи дан 16. фебруара 1826. гледано по грегоријанском календару.
Најстарија књижевна, културна и научна институција Срба, основана је у Пешти, престоници Угарске и водећем пословном и културном средишту, иницијативом како културних посленика тако и пословних људи, намерних да помогну просветни и културни рад и уздизање Срба.
Иницијатори су били Јосиф Миловук и Јован Хаџић. Миловукову племениту намеру подржали су такође Јован Деметровић, Гаврило Бозитовац, Георгије Станковић, Андрија Розмировић, Петар Рајић.
Попут прве двојице били су то пословни људи или у најмању руку боље стојећи, а склони националном и културном раду. Јован Хаџић (1799 – 1869) знан и по књижевном псеудониму Милош Светић, био је правник, писац, преводилац. Изданак угледне и добростојеће куће, рођен је у Сомбору. Остварио је завидну каријеру, поред другог аутор је и Српског грађанског законика публикованог 1844. Преводио је ауторе класичне старине, као Хомера, Вергилија, Хорација, али и Гетеа или Шилера.
Јосиф Миловук (1787 – 1850) прави идејни творац Матице српске, био је трговац, највише текстилом. Рођен је у Трпињи у Западном Срему, а у време заснивања Матице већ је дуже од деценије живео и радио у Пешти. Држао је такође књижару, бавио се издаваштвом, прикупљао пренумеранте рецимо Вуку Караџићу. Очигледно, тај део његових активности није био мотивисан зарадом него патриотским и просветним мотивима.
Превасходна идеја била је заправо да се обезбеди излажење часописа који је основао, водио и уређивао Георгије Магарашевић (1793 – 1830) новосадски гимназијски професор, рођен такође у Срему, у Адашевцима.
Био је то Летопис, изворно Србски летопис, данас знан као Летопис Матице српске, најстарији часопис у Срба и један од најстаријих живих часописа у свету.
Магарашевић је прву свеску припремао током 1823. Успело му је да је објави крајем 1824, за наредну 1825. Излазило је у четири свеске (тада се говорило частица), књиге, годишње.
Поред повремених пауза, углавном у временима великих прелома, буна и ратова, Летопис се одржаво до данас, оставши међу кључним периодичним публикацијама у Срба.
Магарашевић га је припремао и уређивао у Новом Саду, где је радио у гимназији, а штампан је у Будиму. Име је понешто прилагођавано временом, али је све време садржао у имену Летопис.
Часопис је међутим, иако одмах оцењен као квалитетан, био на крхким основама. Није било довољно претплатника, нити је Магарашевић могао сам да обезбеди континуитет. Отуда је Миловукова иницијатива да се уз помоћ пословних људи часопис обезбеди била ваљано решење.
Тако је, око Летописа, и са циљем да се он подржи, израсла Матица српска.
Оснивачи су, међутим, одмах одлучили да подрже ширу просветну делатност, највише објављивањем и других национално, просветно и културно корисних публикација. Доцније, како је Матица расла, следиле су стипендије, и шира подршка научном и културном раду, све до наших дана.
Иако је Матица, од самог заснивања имала бројне добротворе, људе који су тим путем помагали свом народу, морају се пре свих поменути имена њених највећих добротвора у раној фази грофа Саве Текелије, који је основао и просветни завод назван по њему, и књаза Милоша Обреновића.
До 1864. године Матица српска налазиле се у Пешти, где је основана. Тада следи пресељење у Нови Сад, који израста у средиште српске културе, не само за тадашње земље Хабзбурга.
Нови Сад је то уосталом и данас. Негде после револуционарних догађања 1848/49 ту варош, израслу као српско насеље надомак Петроварадина, у којем становање Србима није било дозвољено, почињу називати Српска Атина. У то време Панчево је, као граничарска, војничка варош, прозвано Српска Спарта, а за Нови Сад почиње да се користи поменути необични назив.
Матица српска послужила је као предложак, узор, за оснивање таквих и сличних тела у низу других средина у словенском свету. Чеси су тако 1831. године основали Матицу чешку. Године 1842. у Загребу је основана Матица илирска, 1862. у Задру Матица далматинска, 1864. у Љубљани Словенска матица. Матица Лужичкосрпска основана је 1847, Галичко руска 1848, Пољска 1882, Бугарска 1909. Исте 1909. године у Дубровнику је основана Дубровачка Матица српска.
