Кажу да постоје људи који своја радна места претворе у своје куће, а колеге у породицу. У Културном центру Новог Сада, тај човек је био господин Ђорђе Каћански, дугогодишњи уредник редакције филмског програма.
Његов изненадни одлазак није само професионални губитак за Културни центар и филмску сцену Новог Сада – то је дубок, лични емотивни рез за све оне који су имали привилегију да са њим деле свакодневицу, ходнике, канцеларије и биоскопске сале.
Културни центар био је његова друга кућа, а филмска редакција његов истински дневни боравак. У том простору, окружен филмским тракама, плакатима и књигама, он није само радио — он је ту живео своју највећу љубав – покретне слике. Свако ко би крочио у ту његову оазу, без обзира на то да ли је свратио по службени документ или на кратку консултацију, бивао је увучен у чаробни свет покретних слика, великих прича и бескрајне топлине – човека богате биографије у свету филмске уметности.
Ђорђе за запослене никада није био сувопаран колега, нити је филм посматрао као списак наслова на биоскопском репертоару. Био је то позив којем је поклонио читавог себе, са истом оном ретком, дечачком страшћу са којом је деценијама раније улазио у свет седме уметности.
Доносио је са собом неисцрпну ерудицију, манире господина старе гарде и препознатљив шарм којим је са својим колегама и пријатељима бојио заједничке кафе, дуге разговоре, и безброј одгледаних филмова.
Његов професионализам био је једнако велики као и његова љубав према уметности – за Ђорђа није било малих задатака нити неважних детаља када је у питању био филмски програм Културног центра. Поседовао је ону ретку, стару школу радне етике у којој су тачност, беспрекорна припремљеност и поштовање према публици и сарадницима били закон. Чак и у тренуцима највећих организационих притисака, његова професионална посвећеност остајала је мирна и непоколебљива, служећи свима као највиши стандард и узор како се чува достојанство једне професије.
У текстовима који сведоче о културној историји Новог Сада осамдесетих и деведесетих година прошлога века, Ђорђе Каћански се редовно помиње као кључна фигура уз коју су генерације Новосађана стицале филмско образовање. Новинари и културни радници у својим сећањима (попут прича у новосадским медијима) истичу његове легендарне уводне речи пре пројекција на некадашњој Трибини младих. Познат је по томе што је са истим фанатизмом и посвећеношћу држао говоре о филмовима аутора попут Тарковског и Фелинија, без обзира на то да ли седи пред пуном салом или свега неколико гледалаца. Као сведок наведеног господин Илија Туцић наводи: „А онда пре него што ће се угасити светло, испред платна се појављује уредник програма Ђорђе Каћански, са реченицом: Добро вече пријатељи филма! Наредних неколико минута, као да говори на отварању ФЕСТ-а пред хиљаду људи, посвећен до фанатизма, испричаће све што би за предстојећу пројекцију могло бити значајно.”
Његово визионарско вођство кроз Фестивал европског и независног филма Euro-In Film и филмске програме КЦНС-а отворило је прозоре у свет генерацијама Новосађана, учећи их је како се филм гледа, како се о њему мисли и, што је најважније, како се воли. Свака његова најава пројекције била је својеврсни пратећи чин уметности – елоквентна, топла и зачињена дубоким разумевањем људске природе.
Они који су са њим сарађивали памтиће га као стуб ослонца, човека спремног да саслуша, подржи млађе и унесе ведрину чак и у најизазовније дане фестивалских организација. Својим радом на покретним сликама, као аутор и критичар, оставио је неизбрисив, фини отисак на културном бићу овог града.
Од данас, биоскопски мрак Културног центра имаће другачију тежину. Када се светла на платну упале, сви ће добро знати да негде из задњих редова, са својим карактеристичним осмехом, Ђорђе Каћански и даље посматра кадрове онога што је у животу највише волео, а то је филм.
Поштовани колега, мирно путуј кроз твој последњи, вечни кадар.
Фото: КЦНС
