Дан српског јединства, слободе и националне заставе -15. септембар обележава се данас, а тим поводом председник Србије Александар Вучић уручиће одликовања.
Орденом Републике Србије на великој огрлици одликован је Касим Жомарт Токајев, председник Републике Казахстан – за изузетне заслуге у развијању и учвршћивању мирољубиве сарадње и пријатељских односа између Републике Србије и Републике Казахстан.
Орденом српске заставе трећег степена одликован је Ангус Макфадијен, истакнути шкотски филмски, телевизијски и позоришни глумац – за истакнуте заслуге, уметнички и морални допринос очувању истине о страдању српског народа на подручју Аутономне покрајине Косова и Метохије.
Орденом Карађорђеве звезде првог степена одликовани су Петар Божовић, један од најистакнутијих драмских уметника – за нарочите заслуге у јавним и културним делатностима, посебно у области глуме, Предраг Ђаковић, академски сликар – за нарочите заслуге у јавним и културним делатностима, посебно у области сликарства и Веселин Веско Грозданић, телевизијски редитељ, режирао више од 5.500 преноса најзначајних догађаја- за нарочите заслуге у јавним и културним делатностима, посебно у области телевизијске режије.
Орденом Републике Србије на великој огрлици одликован је Касим Жомарт Токајев, председник Републике Казахстан – за изузетне заслуге у развијању и учвршћивању мирољубиве сарадње и пријатељских односа између Републике Србије и Републике Казахстан.
Орденом српске заставе трећег степена одликован је Ангус Макфадијен, истакнути шкотски филмски, телевизијски и позоришни глумац – за истакнуте заслуге, уметнички и морални допринос очувању истине о страдању српског народа на подручју Аутономне покрајине Косова и Метохије.
Орденом Карађорђеве звезде првог степена одликовани су Петар Божовић, један од најистакнутијих драмских уметника – за нарочите заслуге у јавним и културним делатностима, посебно у области глуме, Предраг Ђаковић, академски сликар – за нарочите заслуге у јавним и културним делатностима, посебно у области сликарства и Веселин Веско Грозданић, телевизијски редитељ, режирао више од 5.500 преноса најзначајних догађаја- за нарочите заслуге у јавним и културним делатностима, посебно у области телевизијске режије.
Обраћа се председник Србије
– Драги пријатељи, у дневнику Арчибалда Рајса стоји записано да су на Солунском фронту септембра 1918. непријатељске линије пале пред налетом оних који су носили слободу у срцу. Слободан Јовановић о овом догађају пише: „Ова офанзива није била само војни маневар, већ васкрс једне државе из пепела страдања“.
– Драги пријатељи, ми смо се данас, пре свега, окупили да прославимо управо наше ускрснуће и нашу слободу. Окупили смо се, сабрали смо се, да наше славне претке опет поменемо и да им кажемо да њихова жртва није била узалудна.
– Ма где тренутно живели, у Београду или Бањалуци, у Новом Саду или Требињу, у Нишу или Бијељини, у Паризу или Њујорку, у отаџбини или расути широм света, под небом које није српско, а срце им куца у нашем ритму, оно куца српски. Овај дан није обичан дан, и није само број у календару. Ово је дан када се заустављамо, скидамо капе, гледамо у небо изнад себе и питамо се: одакле смо дошли, кроз шта смо прошли, и зашто и како смо, упркос свему, још увек ту, и још увек, свој на своме, и даље један народ.
– Драги пријатељи, ми смо се данас, пре свега, окупили да прославимо управо наше ускрснуће и нашу слободу. Окупили смо се, сабрали смо се, да наше славне претке опет поменемо и да им кажемо да њихова жртва није била узалудна.
– Ма где тренутно живели, у Београду или Бањалуци, у Новом Саду или Требињу, у Нишу или Бијељини, у Паризу или Њујорку, у отаџбини или расути широм света, под небом које није српско, а срце им куца у нашем ритму, оно куца српски. Овај дан није обичан дан, и није само број у календару. Ово је дан када се заустављамо, скидамо капе, гледамо у небо изнад себе и питамо се: одакле смо дошли, кроз шта смо прошли, и зашто и како смо, упркос свему, још увек ту, и још увек, свој на своме, и даље један народ.
– Да се захвалим на томе, ово ми је последњи пут да као председник Републике држим овакав говор на Дан српског јединства, слободе и националне заставе, али сам захвалан што смо у претходним годинама испунили нешто што је обећано. Између Србије и Српске није било никаквих трзавица, чак и када нисмо исто мислили, ни када то нисте могли ни да чујете, ни да видите, па чак ни да осетите. Увек смо морали да будемо једни за друге ту, и једни уз друге када је било најтеже. Немојте да вас подсећам да то није увек било тако, и није било лако. Некада смо имали блокаде на Дрини, некада су пљуштале оптужбе једних на рачун других, других на рачун првих, а српски народ је само губио. Онако како смо се договорили првог дана, тако смо ту реч одржали до данашњег дана. И то је нешто што верујем да ће учинити и они који долазе после – рекао је председник.
– Желео бих, и макар на тренутак, да склопимо очи и вратимо се у једну зору, зору која је пре више од стотину година одлучила да ли ће српски народ постојати или не. Те зоре десило се ускрснуће о којем прича Слободан Јовановић. А да бисмо разумели величину тог дана, морамо се вратити на пут који му је претходио, пут који је по патњи и жртви без премца у историји Европе.
– Крајем 1915. Србија, притиснута удруженим снагама Немачке, Аустроугарске и Бугарске, доживела оно што нико пре ње није доживео у толикој мери: покушај потпуног брисања једног народа са лица земље. Оно што је уследило ми називамо албанском Голготом, и та реч, Голгота, није никаква метафора. Војска и народ, старци и деца, министри и сељаци, кретали су се преко леденог албанског камења, кроз снег до паса, без хране, без лекова, гоњени само једном мишљу: да остану живи, али и да остану слободни, и да остану Срби. Хиљаде је остало заувек на том путу, под снегом Проклетија, у водама Дрима и Јадрана. Они који су преживели, нису преживели зато да би се одморили.
Предах на Крфу, па реорганизација, па последња битка за опстанак народа: Солунски фронт.|
Две дуге, немилосрдне године српски војник је држао рововски положај, раме уз раме са француским, британским, грчким и италијанским савезницима, не одступајући, не предајући се, и чекајући свој час. И тај час је дошао, 15. септембра 1918. године.
Тог јутра, у зору, српска артиљерија је отворила ватру каква се памти вековима. Под вођством војводе Живојина Мишића, српска војска је нападала на најтежем терену, на Кајмакчалану и Добром пољу, тамо где је непријатељ веровао да је пробој немогућ. Уз њихова срца, храбра срца српских витезова, пробој је био могућ. Српска пешадија, гоњена нечим што не може у потпуности да се опише војном технологијом: жељом да се врати кући, жељом да се донесе слобода породицама које стрепе, жељом да се докаже да мали народ може да буде већи од своје величине. Пробила је бугарско-немачку одбрану на фронту широком десетак километара, и то истог дана.
– Оно што је уследило ушло је у уџбенике војне историје целог света, као пример брзине и одлучности каква се ретко виђа. Српска војска је напредовала запањујућом брзином, пресецајући непријатељске снаге на пола, растурајући читав један фронт који је две године изгледао непробојан.
– Већ 1. новембра српска војска, она иста војска која је умирала у албанском снегу, славно је ушла у ослобођени Београд.
– Сестре и браћо, не славимо ми данас само војну победу, ми славимо биолошки опстанак нашег народа. Наша генерација потрудила се да тај њихов завет постане закон. Управо зато, у августу 2020. године је рођена та идеја која је овом сећању дала ново институционално тело.
– Република Србија и Српска договориле су се да имају нешто што је преко потребно: заједнички дан, обележен на исти начин, са истим поносом, и у Србији и у Српској. Из преке потребе народа рођен је Дан српског јединства, слободе и националне заставе. Овај празник има своје место у званичним државним календарима обе наше републике.
Фото: Танјуг, Амир Хамзагић
