Према последњем попису становништва, највећи број грађана Црне Горе (43,18%, односно 269.307 лица) изјаснио се да говори српским језиком. Ако је демократија заснована на поштовању воље грађана, онда је природно поставити питање: зашто се та воља не одражава и у уставном положају српског језика?
Нико не тражи да се било који други језик укине или потисне. Тражи се да језик којим говори највећи број грађана добије статус који одговара стварности и принципу равноправности.
У Северној Македонији је албански језик, којим говори 25% становништва, у потпуности изједначен са статусом македонског језика. У Црној Гори, међутим, не постоји сличан механизам који би обезбедио пуну институционалну заштиту права грађана који говоре српским језиком, иако су најбројнија језичка заједница.
Зато ово није само питање језика. Ово је питање поштовања демократске воље грађана, једнакости пред Уставом и права да нико не буде грађанин другог реда због језика којим говори.
Ако се Црна Гора темељи на демократији и владавини права, онда је време да у свом Уставу призна оно што су грађани јасно рекли на попису – да српски језик, којим говори највећи број грађана, заслужује статус службеног језика.
