Људи су као пчеле или као муве: пчела ће и на ђубришту наћи макар комадић бомбоне да на њега слети, мува ће и у најлепшој башти препуној цвећа слетети на неку нечистоћу.
Као што мува никада не може разумети пчелу, тако и они који се клањају златном телету не могу разумети оне који се поклањају појасу Пресвете Богородице.
Њихов Бог је новац. Капитал-религија. Не могу они који славе искључиво материјално, пролазно и тренутно да схвате да стотине хиљада људи сатима у миру и молитви чека да се поклони Мајци свих нас.
Њихова ароганција није никаква интелектуална надмоћ. Напротив, то је слабост површних конформиста за које вредност има само оно што може да се купи. Егоизам је болест душе. И није ствар у томе што су они безбожници (њихово је право), проблем је што су отворени противници оних који то нису. У име људских права и толеранције вређају оне који никога нису увредили тиме што су дошли да се поклоне светињи.
Српски народ је кроз историју преживео захваљујући својој вери и својој Цркви. Црква нас је одржала онда када нисмо имали државу. Вера нас је хранила онда када нисмо имали ни хлеба, ни воде, ни слободе. У најтежим временима страдања, окупација и прогона, вера нас није напустила, јер ми нисмо напустили њу.
И данас, Богу хвала, наш народ има много више него што је имао некада. Али душу није изгубио и зато ће, упркос свему, увек бирати да буду налик пчели, а не муви.
