Српска православна црква данас слави празник Цвети, дан када је Исус Христос, ушао у Јерусалим, а сам празник прате и бројни народни обичаји. Овај празник се увек слави у последњу недељу пред Васкрс, шесте седмице Великог поста, дан након Лазареве суботе. Празничне литургије поводом овог празника служе се у славу Спаситеља, који је свесно ишао у сусрет страдањима, па се наредна седмица, која претходи празнику Васкрсења, назива Страсна или Страдална недеља.
Ови дани Страдања Христовог су и последњи дани вишенедељног Великог или Часног поста, за све православне вернике који су се одлучили на овај подвиг. Према хришћанском предању, Христос је, праћен својим ученицима, кренуо из Витаније у Јерусалим. Глас о доласку Спаситеља и васкрсењу Лазара Четвородневног брзо се ширио, па су му се на путу многи придружили. На улазу у Свету земљу народ га је дочекао простирући хаљине на пут којим ће проћи. Машући гранама палме у знак добродошлице Спаситељу који иде у сусрет вољним страдањима, народ је узвикивао „Осана (слава) сину Давидову“. Празник Цвети установљен је још од првих хришћанских времена, а свечано се прославља од трећег века нове ере. Канон за овај празник написао је Косма Мелод – Јерусалимљанин и тај канон се сматра најлепшим каноном тог песника. Догађај Христовог уласка у Јерусалим, на икони се представља како Христос јаше на магарету, а прате га ученици, док народ простире своје хаљине и баца гранчице на пут. Такође, Цвети су у Србији и народни празник. На Цветну недељу 1815. Милош Обреновић, вођа Другог српског устанка, дигао је народ у борбу против турске власти. Када је реч о народним обичајима, на Цвети девојке и деца одлазе у поља и беру цвеће које се не уноси у кућу, већ оставља у посуди са водом да преноће у дворишту. Некада је био обичај да се на Цвети шета окићен цвећем, врбова гранчица се користила „за брз напредак“, дрен „за снагу и здравље“, а девојке су се китиле љубичицама које симболишу привлачност.
