Српска православна црква обележава 4. априла Лазареву суботу, празник у народу познат као Врбица, који је посвећен сећању на последње чудо Христово пред недељу страдања, смрт и васкрсење.
Тада је Христос, према предању, васкрсао Лазара из Витаније.Лазар је, потом, живео још 30 година као епископ на Кипру, где је и сахрањен.
Његове мошти почивају у Цариграду, где су пренете 890. године са Кипра, односно из Китона код Ларнаке, где је стајала надгробна плоча са натписом „Христов пријатељ“.
Овај празник се увек прославља у претпоследњој недељи Великог васкршњег поста и увек у суботу, дан уочи празника Цвети.
На Лазареву суботу се беру младе врбове гране, које се освештавају у цркви и деле народу, због чега се празник и зове Врбица.
Врбове гранчице симболично представљају улазак Исуса Христа у Јерусалим, где су га дочекала деца.
На овај празник деци се око врата стављају звончићи, а од врбиних гранчица праве се венчићи за главу.
У Српској православној цркви, Врбица је дечји празник јер је Христос, према Јеванђељу, улазећи у Јерусалим рекао: „Пустите децу мени, јер таквих је Царство небеско“.
На овај празник се бере и цвеће које се не уноси у кућу, већ потопи у воду да преноћи, а сутра ујутру се, на Цвети, укућани њоме умивају.Обичај је да се млади међусобно дарују цвећем.
С обзиром на то да је празник у време васкршњег поста, црквено правило је да није добро играти и певати.Многе породице овај дан славе као крсну славу, а трпеза је увек посна.
