Данас се сећамо Ђорђа Балашевића, кантаутора, који је успео оно што ретки могу: да од обичне улице направи мит, а од комшијског разговора – поезију.
Пет година прошло је од смрти Балашевића, али чини се да међу Новосађанима од никада неће нестати.
Балашевић је често говорио да није „певач“, већ „приповедач који се служи музиком“. Још осамдесетих, у једном интервјуу, признао је да му је највећи страх био да постане „сам себи карикатура“ – да изгуби искреност. Зато је, како је умео да каже, „чувао право на трему“. Говорио је да је трема доказ да ти је стало.
За њега је Нови Сад био више од родног града. Говорио је да је то „тачка ослонца“, место коме се враћаш да провериш да ли си остао свој. „Човек може да путује, али мора негде да припада“, знао је да каже.
Једном приликом је открио да је неке од најлепших стихова написао у обичним шетњама поред Дунава, без гитаре, само са реченицом која му се „залепи за мисли“.
Мало људи зна да је говорио како му је најдража публика она која ћути.
„Кад је тишина гласнија од аплауза, онда знам да смо се разумели“, рекао је на једном концерту деведесетих.
Признао је да га највише дотичу писма људи који су се помирили, вратили или опростили некоме – уз његове песме. Говорио је да је то једина „награда“ која му је важна.
И можда је најтачније оно што је сам једном рекао: „Све ће проћи, али песма остаје да сведочи да смо постојали.“
Пет година без кантаутора, а песме и даље ходају улицама.
И. К.
Foto: Screenshot YT RTCG Montevizija
