Пре 200 година, 16. фебруара 1826. у Пешти је основана Матица српска, најстарија институција српске културе, књижевности и науке.
Иницијатори су били Јован Хаџић односно Милош Светић, и Јосиф Миловук, уз подршку добростојећих српских пештанских и будимских трговаца Гаврила Бозитовца, Јована Деметровића, Петра Рајића, Андрије Розмировића и Ђорђа Станковића.
Матица српска имала је, и има, чудесну улогу у процвату културе и науке Срба. Посебно важна била је њена делатност у време Хабзбуршке монархије. Уз много касније основану Српску краљевску академију, данашњу САНУ, Матица је била и остала централно тело српске културе и науке.
Израсла је као друштво које имало за циљ да буде подршка раду и трајности Летописа, новопокренутог српског часописа, чији квалитет, под уредништвом Георгија Магарашевића, је одмах оставио велики утисак на савременике.
Пошто су 1822. угашене бечке Новине сербске, њихов оснивач и уредник Димитрије Давидовић, притиснут околоностима, финансијским недаћама, спас је потражио код књаза Милоша.
Нестанком Новина сербских међу ученијим Србима сазрело је уверење да постоји потреба оснивања новог српског гласила. Новосадски професор Магарашевић у том смислу је писао јуна 1823. Јовану Хаџићу у Беч, где се овај у то време школовао.
Прву свеску новог часописа Магарашевић је припремио до маја 1824. када је штампање одобрила надлежна цензура. Првобитно је назван Сербска летопис, извесно по узору на оновремену немачку периодику.
На првој свесци, штампаној у Будиму, иако га је Магарашевић припремио у Новом Саду, стајала је 1825. година.
Притом је изложен амбициозан програм у ком је прокламована намера праћења књижевно научног рада не само Срба него словенског света уопште. Најављено је такође да ће надаље излазити четири свеске годишње. Прва свеска, по ондашњој терминологији частица, садржала је и похвалу српском језику заменитог Јакоба Грима.
Иако је часопис, по општој оцени, био завидног квалитета, његово трајање је било упитно услед финансијске неисплативости. Већ септембара те 1825. новосадски књижар, издавач и књиговезац Константин Каулици наговештавао је обуставу излажења. Није било довољно претплатника, пренумераната. Скромна и малобројна српска читалачка публика била је у то време такође подвојена на тему реформских идеја Вука Караџића.
У првој свесци за 1826. годину Јован Хаџић објаво је: „Ево ти, почитајеми и предраги Роде, Летописа Србског. Теби подноси са љубављу пуним жаром Матица Србска, која је Тебе ради и Твоје славе ради постала, за Тебе ради, за Тебе дише“. Била је то прва објава постојања Матице.
Вероватно је упараво Каулицијева објављена бојазан довела до окупљање мале групе родољуба намерних да помогну опстанак часописа. Тако је, око Летописа, и са циљем да се он подржи, израсла Матица српска.
Изузев Хаџића, други оснивачи Матице нису били људи пера, него пословни људи које је патриотски жар покретао на финансијску подршку новом националном гласилу. Срби из Будима и Пеште, тада још увек два града, а било их је успешних трговца, адвоката, сенатора, бележника, чиновника, окупили су се с циљем оснивања друштва које би било потпора Летописа. Истакнуту улогу имао је Јосиф Миловук, пештанки трговац текстилом и канцеларијским материјалом, родом из Трпиње у Срему.
Узор је такође било управо утемељено Мађарско учено друштво, које је 1825. године у Пешти устројено одлуком Државног сабора Угарске, био је то зачетак потоње Академија наука.
Пошто је осмислио план устројства Матице, Миловук окупља Гаврила Бозитовца, такође трговца, Андрију Розмировића, Јована Деметровића, Петра Рајића, Ђорђа Станковића, одреда пословне људе.
Потом јануара 1826. Миловук се у том смислу усагласио са Јованом Хаџићем, тада младим доктором права, који се од јесени претходне 1825. налазио у Пешти где је полагао завршни испит.
Оснивачи су прликом заснивања Матице даривали по 40 форинти у сребру. Они су то првобитно називали чланарина.
Већ приликом оснивања, 16. фебруара 1826. посматрано по грегоријанском календару, одлучено је да ће се као дан Матице српске обележавати Свети Сава, 27. јануар.
Свест о потреби заснивања национално културног друштва Срба постојала је и раније, пре свега с циљем помагања књижевног стваралаштва. То је још 1805. предлагао митрополит карловачки Стефан Стратимировић. Потом око 1820. на томе је инсистирао Лукијан Мушицки, такође изузетна интелектуална појава, зналац класичних језика попут Стратимировића, потоњи владика. Сам Хаџић је истоветну идеју изразио током школовања у Бечу.
Бечки двор односно цар Франц сагласио се претходно септембра 1812. да се „народу српском, ради његова просвећивања, оснује фонд за штампање и корисно распродавање књига добрих писаца, а од његових будућих прихода да се штампају класичне књиге и заслужни писци награђују“.
Тако је образложена сагласност двора за рад на том пољу универзитетске штампарије у Будиму. Чињеница да је постојала одлука са највишег места, званичног Беча, омогућила је легално утемељење Матице српске фебруара 1826. године.
Јован Хаџић (1799 – 1869) знан и по књижевном псеудониму Милош Светић, био је правник, писац, преводилац. Изданак угледне и добростојеће куће, родом из Сомбора, оствариће завидну каријеру као сенатор у Новом Саду. Још важније, Светић је био творац „Српског грађанског законика“ објављеног у Књажеској књигопечатњи 1844. године. Нашао је простора и за превођење ауторе класичне старине, као Хомера, Вергилија, Хорација, али и Гетеа или Шилера.
Јосиф Миловук (1787 – 1850) био је трговац текстилом. Рођен у Трпињи у Западном Срему, у време заснивања Матице већ је дуже од деценије живео и радио у Пешти. Држао је такође књижару, бавио се издаваштвом, прикупљао пренумеранте између осталих и Вуку Караџићу.
Георгије Магарашевић (1793 – 1830) први уредник Летописа, новосадски гимназијски професор, родом такође Сремац из Адашеваца, прву свеску часописа припремао је вероватно још 1823. да би је објавио крајем 1824.
Летопис матице српске излази у континуитету до наших дана, постоје наводи да је реч о најстаријем књижевном часопису уопште. Име је прилагођавано временом, али је све време садржао у имену Летопис.
Иако га је Магарашевић припремао и уређивао у Новом Саду, где је био гимназијски професор, штампан је у Будиму.
Намера оснивача Матице српске, одмах изражена, била је шира подршка просветне делатности међу Србима, највише објављивањем и других национално, просветно и културно корисних публикација. Потом, како је Матица расла, уследиле су и стипендије.
Од самог заснивања делатност Матице српске темељила се на добротворним прилозима Срба намерних да помогну свом народу. У раној фази најиздашњи приложник био је гроф Сава Текелија, који је основао и просветни завод назван по њему, и књаз Милош Обреновић. Текелија је био велепоседник из Арада, изданак старе граничарске официрске породице, којој је бечки двор подарио и племићку титулу.
Првих деценија, до 1864. године, средиште Матице српске било је у Пешти, где је основана, потом је пресељена у Нови Сад, који је током 19. века израстао у водећи центар српске културе. У Пешти је и надаље остао Текелијанум, задужбина намењена школовању младих Срба.
После револуционарних догађања 1848/49 Нови Сад, који је тада страховито страдао, иначе израстао као српско насеље насупрот Петроварадина у којем је становање Србима било забрањено, почиње се називати Српска Атина. Паралелно, Панчево је, као граничарска војничка варош, прозвано Српска Спарта, због херојског држања 1848/49.
Матица српска имала је изузетну улогу не само у историји Срба, већ и других словенских народа. Више националних матица у словенском свету обликовано је по узору на Матицу српску. Чеси су тако 1831. године основали Матицу чешку. У Загребу је 1842. основана Матица илирска, 1862. у Задру Матица далматинска, 1864. у Љубљани Словенска матица. Матица Лужичкосрпска основана је 1847, Галичко руска 1848, Пољска 1882, Бугарска 1909. У Дубровнику је такође 1909. основана Дубровачка Матица српска.
Широким свеобухватим културно научним радом Матица српска се одликује до наших дана, уз изузетну издавачку делатност, а њена библиотека убеђиво је најквалитетнија установа те врсте код Срба.
