Када се у Србији помене Словачка, разговор обично на тренутак застане. Неко ће рећи да је „негде близу Чешке“, неко ће се сетити хокеја, јер је управо тај спорт један од ретких симбола по којима је Словачка међународно препознатљива, а неко ће признати да му је прва асоцијација мук, односно да апсолутно ништа не зна о овој земљи.
Ипак, Словачка има много занимљивији начин да се представи свету, без лекција из географије и сувопарних чињеница. Она то ради кроз игру. Ону праву, гласну, брзу, физички захтевну и немогућу за игнорисање. Управо ту почиње прича о СЛУК-у (Словачки народни уметнички колектив).
Када се први пут сусретнете са тим именом, сасвим је нормално да не знате шта тачно стоји иза њега. Да ли је то фолклорни ансамбл, културна институција, плесна трупа или нешто између? Најпоштенији одговор био би: све то, али и много више. СЛУК је начин на који Словачка већ више од седам деценија говори о себи без великих речи, покретом, ритмом и енергијом.
Да би се СЛУК разумео, потребно је заборавити уобичајену слику фолклора као нечега укоченог и церемонијалног. У стварном животу фолклор је настајао тамо где су се људи окупљали – на свадбама, вашарима и игранкама – и био је све само не тих. Био је бучан, разигран, понекад хаотичан и често врло смешан. Управо тај дух СЛУК задржава и данас, само га обликује за савремену сцену.
Од оснивања 1949. године, СЛУК није имао амбицију да традицију сачува у непромењеном облику, већ да разуме како је она заиста функционисала у свакодневном животу. Зато њихов рад не почиње на сцени, већ много раније, у истраживању, разговорима са етнолозима, проучавању старих записа и локалних обичаја. На основу тог истраживања настају представе које нису пука реконструкција старих плесова, већ њихова савремена интерпретација. Кореографи узимају основне покрете, ритмове и мотиве из различитих крајева Словачке и претварају их у сценски језик који данашња публика разуме. Музичари истовремено свирају традиционалне инструменте, али их уклапају у аранжмане који имају динамику и драматургију модерног концерта. Све се затим повезује у целину која има јасну структуру, темпо и причу. На сцени се зато не гледају само плесови у народним ношњама, већ мале, препознатљиве животне ситуације, а публика се у тим призорима лако препознаје, без обзира на то одакле долази.
Због таквог начина рада, СЛУК није само чувар традиције, већ њен активни тумач. Они не покушавају да публику науче како се некада играло, већ да покажу зашто је игра људима одувек била важна, као начин комуникације, заједништва и изражавања емоција. Ако би се СЛУК нашао у оквиру специјализоване изложбе Експо 2027 у Београду, њихово присуство могло би да покаже Словачку на начин који се ретко виђа. Фолклор који не тражи да га разумете, већ да му се препустите.
Фото; ЕХПО 2027
