У зиму 1932. године, у Новом Саду се јелка није китила раскошно. Китила се полако, са пажњом и неком тихом радошћу која је више личила на молитву него на обичај. У кућама се најпре осећао мирис дрвета и хладног ваздуха који је ушао заједно са јелком, донетом из оближњег шумарка, често на рамену домаћина или на дрвеним санкама. Није било много избора — узимало се оно што природа да, а баш зато је свако дрвце било посебно.
Украси су били скромни, а стаклене кугле су биле реткост и чувале су се годинама, умотане у новине и смештене у фиоку „за празнике“.
Управо једна таква, окићена за Божић пре скоро сто година, завршила је на Фејсбук страници „Историјски забавник“, која је за кратко време прикупила симпатије.
Јелка из прошлог века није била доказ богатства, већ знак наде — да ће зима проћи, да ће бити хлеба, да ће деца расти, и да ће се породица и следеће године окупити око истог стола.
Зато су те јелке, иако мале и скромне, често сијале јаче од данашњих. Не због украса, већ због тишине, заједништва и вере да су најважније ствари — оне које се не купују.
И. К.
Foto: Pexels
