Хеликоптер Alouette II залебдео је тик изнад крова једног од најчуванијих париских затвора, Санте (La Santé).
Ротор је секао ваздух уз карактеристично зујање отвореног мотора Turbomeca Artouste и клапарање лопатица, подижући облаке прашине и покоји цреп, док су затвореници у дворишту у неверици подизали главе ка небу. За двојицу њих, ипак није било изненађења.
На крову, сцена која делује као кадар из акционог филма, а не стварни живот: Мушкарац обучен у црвено грчевито се пење ка скијама хеликоптера. Неки очевици су после тврдили да му је спуштен конопац да би могао да се попне. За командама наизглед крхког хеликоптера – који својим капљичастим, скоро сасвим провидним трупом и решеткастим репом подсећа на вилиног коњица – не седи неки прекаљени војни ветеран, већ његова супруга. Жена која је до пре неколико месеци знала о летењу вероватно колико и о нуклеарној физици.
Тога 26. маја 1986. је Надин Вожур, у име љубави и оданости, али и смелости која се граничила са лудилом, извела бекство из затвора које се и данас сматра једним од најспектакуларнијих у историји француског правосуђа. Ипак, иза често романсиране верзије која је годинама пунила новине и магазине, а касније и портале, и наслова у којима је доминирао наратив о вечној љубави, крила се много мрачнија, ризичнија и, на крају, трагичнија прича.
Мишел Вожур није био обичан затвореник. Као окорели пљачкаш банака са дугим досијеом, био је смештен у одељење максималне безбедности затвора Санте у срцу Париза. Није му било страно да учествује у високоризичним криминалним подухватима и био је више пута затваран током 1970-их и 1980-их због оружаних пљачки и других преступа. Сада је служио затворску казну од укупно 28 година због оружане пљачке и покушаја убиства полицајца. Иза себе је имао и неколико покушаја бекства из затвора.
Зидови су били високи, стражари наоружани, али Мишел је имао нешто што нико други није – супругу спремну на све.
Док је тада тридесетпетогодишњи Мишел бројао дане у затвору, његова годину дана млађа супруга Надин, мајка њихово двоје деце, сковала је план који је деловао немогуће. Под лажним именом Лена, уписала је школу летења при аеро-клубу Сан Сир Лекол, на западној периферији Париза.
Њена воља била је несаломива – за само пет месеци обуке, од потпуне почетнице постала је власник званичне и легалне дозволе приватног пилота хеликоптера (ППЛ-Х). Инструктори су касније, у потпуном шоку, сведочили да је Лена била изузетно фокусирана, готово штреберски посвећена ученица која је напредовала атипичном брзином. Нико од њих није ни посумњао да она не вежба прецизно лебдење ради хобија, већ да се спрема да управља хеликоптером у једној од најсмелијих акција века, са јединим циљем – да отме сопственог мужа из затвора.
План је био генијалан у својој једноставности и дрскости. Тог јутра, Мишел и још један затвореник пробили су се до крова користећи оружје које би у свакој другој ситуацији изазвало смех. У рукама су држали „ручне бомбе“ – које су заправо биле нектарине офарбане у маслинасто зелену боју. Уз то, Мишел је био „наоружан“ и лажним пиштољем – у зависности од извора, помиње се пластична играчка или да је био изрезбарен од дрвета и офарбан у црно да изгледа што реалније.
Стражари, суочени са претњом експлозијом и лудилом у очима очајника, повукли су се не желећи да ризикују животе. Пут ка крову био је слободан.
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
Док се звук хеликоптерског ротора појачавао и почео да одјекује о зидове затвора, драма је достизала врхунац. Надин је, показујући невероватну хладнокрвност за пилота почетника, спустила Алоуетте ИИ у опасно уски простор изнад кровова, борећи се са ветром и вртложењем ваздуха коју стварају затворске зграде.
У том пресудном моменту, план се закомпликовао. Други затвореник, извесни Пјер, који је требало да побегне са Мишелом, у општем метежу није успео да се укрца. Док се летелица опасно љуљала, он је остао на крову, а Мишел је, висећи на скијама хеликоптера, сигнализирао Надин да крене. Ускочио је у кабину док је летелица још увек нестабилно лебдела изнад крова. Надин је повукла палицу. Бели Алоуетте ИИ се винуо у париско небо, остављајући за собом збуњене стражаре и затвор који је до тада важио за неосвојив.
Слетели су на оближњи спортски терен универзитетског кампуса, где их је чекао аутомобил. Нестали су у гужви метрополе, оставивши полицију да зури у празно небо.
Медији су „полудели“. Прича о жени која учи да лети да би спасила мужа обишла је свет. Јавност је у томе видела модерну бајку, доказ да љубав побеђује све препреке. Али реалност бекства није имала холивудски сјај.
Њихова слобода трајала је само четири месеца. Живот у бекству није био романтично путовање, већ константна параноја и недостатак новца. Крај је дошао 28. септембра 1986. године у Паризу. У очајничком покушају да дођу до средстава, организовали су пљачку банке у насељу Порт де Бањол.
Акција је пошла по злу. Полиција – и то чувена хибридна јединица позната под називом БРИ– их је опколила и уследила је жестока пуцњава. Мишел је погођен директно у главу. Иако је повреда била катастрофална – метак му је оштетио мозак и изазвао парализу (хемиплегију) – неким чудом је преживео. Према већини извора, укључујући и телевизијске извештаје, Надин је била у паркираном БМW-у који је требао да послужи за бег и ухапшена је на лицу места, без отпора.
Судбина је за „пар из хеликоптера“ имала сценарио који ни Холивуд не би могао да напише – али без срећног краја у двоје. Док је њихов лет трајао само неколико минута, последице су одјекивале деценијама.
Надин Вожур је пред судом прошла неочекивано добро. Захваљујући олакшавајућим околностима и чињеници да током бекства нико није повређен, осуђена је на релативно кратку казну. Одслужила је 18 месеци иза решетака.
По изласку на слободу, суочена са медијском помамом и потребом да објасни своје мотиве, 1989. године објављује аутобиографију под називом Ла Филле де л’аир (Девојка од ваздуха или у слободном преводу Нестала без трага). Књига је постала бестселер, детаљно описујући како је мајка двоје деце савладала страх и пилотске вештине због љубави. Њена прича је била толико невероватна да је 1992. године екранизована у истоимени филм, у којем је лик Надин тумачила славна француска глумица Беатрис Дал.
Ипак, светла рефлектора нису пријала стварној Надин. Убрзо након филма, она доноси одлуку да се потпуно повуче. Разводи се од Мишела почетком деведесетих, схвативши да брак са човеком осуђеним на деценије робије нема будућност. Променила је живот из корена и данас живи у потпуној анонимности, далеко од очију јавности која ју је некада славила као хероину.
Мишел: Јога, самица, нова љубав и најлепше бекство
За Мишела, пут до слободе био је много дужи и трновитији. Рањавање у главу током хапшења оставило га је са тешком хемиплегијом, одузетошћу леве стране тела. Лекари су били скептични, али Мишел је у затвору пронашао нови спас – не у хеликоптерима, већ у уму. Фанатично се посветио јоги и медитацији, вежбајући сатима сваког дана у својој ћелији. Невероватном снагом воље успео је да поврати потпуну покретљивост тела, што је медицински феномен сам по себи.
Провео је укупно 27 година у затвору, од чега чак 17 година у самици, поставши један од најпознатијих затвореника у Француској. Док је био иза решетака, започео је преписку са студенткињом права по имену Јамила. Њихова веза прерасла је у брак – венчали су се у затвору 1999. године.
Мишел Вожур је коначно пуштен на слободу 2003. године. Данас је он потпуно други човек – писац, сценариста и мотивациони говорник који своје искуство користи да одврати младе од криминала. Објавио је своју књигу Ма плус белле éвасион (Моје најлепше бекство), у којој тврди да његово највеће бекство није било оно хеликоптером, већ духовно бекство од сопственог беса и насиља.
Прича о Мишелу и Надин остаје сведочанство једног времена. Иако више нису заједно, тај сунчани мајски дан 1986. године заувек их је везао у историји као пар који је доказао да за оне који се усуде – чак ни небо није граница, макар само за једно блесаво лето, негде далеко, како су годинама касније испевали Кики Лесандрић и Пилоти.
Немогуће је испричати ову причу без помињања трећег главног актера – хеликоптера. Аéроспатиале СЕ 3130 / СА 318 Алоуетте ИИ (фр. шева) није случајно изабран за овај задатак. Реч је о француској икони ваздухопловства, првом серијском хеликоптеру на свету погоњеном гасном турбином уместо тешким клипним мотором.
Ова лака, окретна летелица, која је први пут полетела 1955. године, била је савршена за разне задатке, између осталог и овакве урбане „герилске“ акције. Једна од карактеристика му је препознатљива **провидна кабина **која пружа изванредну прегледност у свим правцима – што је Надин било пресудно за прецизно слетање на кров.
Ово решење преузела је касније и чувена Газела и други француски (данас европски) хеликоптери. За разлику од каснијег Аlouette III модела, „Двојка“ има карактеристичан решеткасти реп, без оплате, што јој даје помало крхак изглед.
Покретао га је за то време револуционарни Турбомеца Артоусте ИИ мотор који је производио препознатљив, делимично пискав звук, а могао је да понесе пилота и четири путника брзином до 185 км/х. Његова способност да стабилно лебди и брзо мења висину била је кључна за маневрисање изнад затворских димњака.
Његов наследник, Аlouette III , који се појавио крајем педесетих, био је већа и робустнија машина. Са затвореном структуром репа, јачим мотором и местом за седам путника, „Тројка“ је постала стандард за горску службу спасавања и војне операције широм света, али је управо мања и агилнија „Двојка“ остала упамћена као симбол овог дрског бега.
Два Аlouette III користило је и РВиПВО некадашње СФРЈ, првенствено за потребе превоза.
Случај Вожур отворио је Пандорину кутију. Затвори широм света схватили су да су њихови зидови високи, али да им је „небо бушно“. Списак оних који су покушали – и успели – да побегну ротокоптерима је запањујуће дуг.
Можда најпознатији је Француз Паскал Паје. Он држи незванични светски рекорд: не само да је побегао хеликоптером из затвора 2001. године, већ се две године касније вратио истим путем – не да би се предао, већ да би хеликоптером извукао тројицу својих пријатеља! Невероватно, али Паје је поново ухапшен, да би 2007. године по трећи пут побегао из затвора отетим хеликоптером.
Сличан сценарио виђен је и у Грчкој, где су злогласни Василис Палеокостас и Алкет Ризај два пута бежали из истог затвора Коридалос. Други пут су то учинили док је хеликоптер лебдео изнад дворишта, а они се попели уз мердевине од ужета, док су стражари мирно посматрали мислећи да је у питању најављена инспекција.
Ипак, прича Надин и Мишела Вожур остаје јединствена. Не због технике или успеха, већ због чињенице да за командама није седео плаћеник, отети пилот или члан банде, већ супруга која је, вођена слепом оданошћу, научила – потпуно легално – да кроти крхки хеликоптер само да би свом човеку поклонила још један, макар и кратак, удах слободе.
aero.telegraf.rs/novosadska.tv
Foto: unsplash.com/Ilustracija
