Министарство културе осудило је јавне написе и најаве иницијативе за забрану изложбе фотографија „Српкиња“, која је планирана да буде отворена у Вуковару 11. новембра 2025. године, поводом Дана примирја.
Такође, Министарство културе изражава дубоко жаљење због безобзирног насртаја на историјско сећање, слободу изражавања, презира према улози жена у ратним страхотама у којима је читав свет горео по први пут у својој историји читаве четири године, као и бахатог гажења преко једног од најузвишенијих повода у светском календару, дана када је наступио мир, на крају ужасног Првог светског рата.
„На жалост, очигледно је да ни слављење светског мира, ни улога жена у рату, што не би смело да вређе никога, ни глобални захтев за поштовање права на слободу изражавања и културу не представљају препреку за мотив који је, на жалост преовлађујући и неумољив у данашњој Хрватској, да се све српско, све до у саму реч српско немилице прогања. Отворено и цинично.
Штавише, оно што открива дубину цинизма је веровање да је сам повод или назив изложбе провокативан. Наиме, у питању је изричито веровање да је легитимно рећи да назив српског, као непожељан, потире, рецимо, поред осталог, и значај Дана примирја и улогу жена у њему.
Очекивало би се да се овакви пориви макар стидљиво или површно прикрију. Ипак, то се не чини. На делу је, очито, терет ревизионизма, који када једном почне са фалсификовањем и искривљавањем историје, вуче својим страшним теретом беспризорности.
У невеште и провидне изговоре. изречене мање или више експлицитно, кроз пребацивање одговорности на екстремисте или истицање да је реч о непогодном тренутку, било би можда лакше поверовати, да није претходне историје геноцида, да није забране историје и комеморације, културе, да није закона који циља надгробне споменике, да није недавног масовног неонацистичког спектакла, да није недавног неонацистичког спречавања Дана српске културе и тако у недоглед.
Са једне стране, као да управо историја не учи о страшним последицама уграђивања нацистичког екстремизма у темеље погледа на свет или политике. Са друге, календар историје у сваки датум свакако уписује дубоко памћење. Од нас зависи само да ли ћемо из њега учити, или понављати грешке и користити га као изговор за забрану обележавања датума од светског значаја само зато што догађај, у овом случају, носи српско име.
Дубока жалост и стрепња коју изазива ова ситуација потиче из чињенице да историјско искуство српског народа у старијој и новијој историји препознаје забрану и прогањање културе, својеврсни културоцид не само као симболички излив мржње, већ и као увод у страдања епских размера којима је српски народ био излаган више пута у својој историји.
Памћење, изгледа, није довољно да спречи мржњу, већ напротив, провоцира њено јачање, бар тамо где, очигледно, не буди савест.
Све ово, према нашем најдубљем уверењу и у потпуној посвећености миру и благостању свих, мора водити само све дубљој привржености поштовању културне и сваке друге слободе. То сматрамо правом свих и ништа више ни мање не сматрамо правом српског народа у склопу универзалних људских вредности“, наводи се у саопштењу Министарства културе.
