Панчево је у Првом светском рату српска војска ослободила на данашњи дан, 8. новембра 1918. године.
Био је то почетак ослобађања Баната и први корак ка присаједињењу матици Србији, што је била тежња тамошњег српског живља вековима.
Дан ослобођења прихваћен је и као Дан града Панчева.
Првих сати тога дана, на Светог Димитрија Солунског, српска војска, припадници Првог батаљона Другог пешадијског пука Књаз Милош, после форсирања Дунава, искрцали су се на пристаништу у Панчеву.
Заповедао им је капетан Петар Арачић, упозоривши их благовремено да имају увиду да не ступају у земљу непријатеља, него међу сународнике, у српску Војводину.
Уласку српске војске у Панчево претходио је долазак петорице чланова Српског народног одбора из Панчева у Београд, односно позив да српска војска најбрже могуће ослободи Панчево.
Панчевачки Срби су ослободиоце дочекали усхићено и раздрагано, засипањем цвећем, уз одушевљену звоњаву црквених звона са српских цркава.
Прво су запоседнуте кључне институције вароши, жандарермијска команда, Магистрат, здање поште и телеграфа, а наредбом капетана Арачића управа града предата је Народном одбору.
Наложено је паралелно да се градска гарда, састављена од локалних Мађара и, делом Немаца, укључујући дотадашњи аустроугарски официрски кор, разоружа.
Ослобођење Панчева је крунисано великом црквеном службом захвалности.
Паралелно, у низу градова Баната и широм Војводине образовани су Српски народни одбори, који су упућивали апеле за долазак српске војске, при чему су првобитно организовали локалну власт, како би се избегло безвлашће и хаос који прате такве ситуације, с циљем обезбеђења сигурности свих грађана и њихове имовине.
Капетан Арачић, ослободилац града, потоњи генерал, који је обезбедио тада да нико, чак ни најистакнутији противници Срба, не страда, проглашен је потом за почасног грађанина Панчева.
Стара граничарска, војничка варош Панчево одавно је због херојске улоге у време мађарске буне 1848/49. била предмет посебног уважавања. Панчево је тада било и средиште команде војводе Стевана Шупљикца. Војничка одлучност и одважност Срба Панчеваца донела им је назив Српска Спарта. Као што је Нови Сад називан Српском Атином.
Ослобођењу Панчева новембра 1918. претходио је победоносни продор српске војске после пробоја Солунског фронта средином септембра. Пошто су Срби 1. новембра ослободили Београд, одмах су вршене припреме за даље наступање српске војске на север и запад, пре свега с циљем ослобођења српске Војводине.
Паралелно, пошто су Бугарска и Турска претходно капитулирале, то је 3. новембра учинила и Аустроугарска. Истовремено, из Будимпеште је тих дана сугерисано формирање мађарских националних већа широм дотадашње Угарске.
Поступајући по налогу панчевачки жупан Недецки је за 1. новембар сазвао ванредну скупштину сената града. Он и Игањац Рада, градоначелник, следили су сугестије из Будимпеште очекујући подшку грађанства, како је и било у случају Мађара и нешто мање, Немаца.
Том скупу обратио се затим Пера Милорадовић, један од чланова одбора, који је у име грађана Срба, нагласио да они предложено не могу подржати.
Одмах сутрадан, 2. новембра, у Панчеву је одржан скуп у просторијама Српске православне црквене општине, на којем је образован Српски народни одбор (или веће). Сачињавало га је 26 чланова. Одлучено је да се његово постојање и циљеви одмах обелодане.
Наредних дана у граду је трајало превирање између представника два национална одбора, одржавани су зборови и упућиване депутације.
Било је ипак и извесне сарадње, на пољу обезбеђања мира за грађане и њихову имовину, а онда и око снабдевања грађана неопходним потрепштинама.
Коначно, ослобођење Панчева од стране српске војске на Митровдан, а онда даље ослобађање Баната, и присаједињење Срема, Баната, Бачке и Барање, Краљевини Србији одлуком Велике народне скупштине у Новом Саду 25. новембра те 1918. одлучили су, трајно, питање статуса српске Војводине.
