Избацивање хлеба на седам дана звучи као још један покушај детокса, али оно што се заправо мења није само твој тањир – већ начин на који тело, глава и навике реагују кад им одузмеш оно што су годинама сматрали основом. Ово није дијета. Ово је мали психолошки експеримент са великим телесним последицама.
Првих 48 сати – тело тражи шећер, ти тражиш смисао
Одмах након што избациш хлеб, тело почиње да тражи брзе изворе енергије. Глава ти је тежа, концентрација слабија, а нервоза се шуња иза сваког оброка. Није глад – то је навика која вришти.
Трећи дан – долазиш себи, али не знаш шта ти се дешава
Инсулински скокови се смирују, а ти први пут не размишљаш о доручку као о сендвичу. Почињеш да примећујеш да ти стомак није надут, али и да ти фали „нешто конкретно“. То „конкретно“ је заправо психолошка утеха.
Пети дан – енергија се враћа, али другачије
Не скачеш из кревета, али не падаш ни у 15х. Тело се пребацује на стабилније изворе енергије – масти. Ако си уз то избацио и шећере, осећаш се као да си на неком чудном „цлеан“ режиму.
Седми дан – хлеб ти не недостаје, али ти фали ритуал
Оно што највише фали није укус, већ осећај да си „појео нешто право“. Хлеб је код нас више од хране – то је навика, утеха, друштвени лепак. Без њега, оброци делују празније, и то је оно што те највише изненади.
Да ли треба да се вратиш хлебу?
Не мораш да га избациш заувек. Али ако си прошао ових 7 дана, знаш да ти не треба сваки дан. Можда ти треба само кад је супа, кад је друштво, кад је душа гладна.
