Багрем се у Србији по традицији везује и за добро и за зло.
Док се мед од багрема кује у звезде због одличног укуса и лековитих својстава, а мирис багрема буди сећање на детињство, о самом дрвету постоје бројна веровања.
Ово је тврдо, дуговечно дрво, а багремови стубови нарочито су цењени у народу због отпорности на влагу. Међутим, сматра се несрећом ако се засади поред куће, за шта расадничари имају сасвим логично објашњење. Жиле багрема се пробијају хоризонтално кроз земљу, а на њима свуда ничу нови изданци. Засадите само један уз темељ куће и ускоро ћете морати да се борите са читавом „шумом“.
Зато се багрем сматра инвазивном врстом, чак и у земљама где је домаће дрво – на пример, у Америци. Међутим, пошто добро подноси сушна и сиромашна земљишта, многи сматрају да је он право дрво будућности.
Мада га у Србији зову „неродом“, багрем – заправо – има род и то махунарку, јер је сродник грашку. Понегде се цвет користи за припрему „меда“, слатке и миришљаве мармеладе од белих латица.
С друге стране, у многим традицијама се багрем сматра светом биљком. Тако га Јевреји поштују јер је, по предању, од њега направљен олтар на Нојевој барци. Номадска племена која су путовала сушним пределима Африке су га толико ценила да су веровала како ће умрети свако ко му поломи грану и то за мање до годину дана.
Багрем у неким медитеранским земљама симболизује живот, а негде и велику љубав – баш као у песми Ђорђа Балашевића.
pexels photo