Пише: Мср Владимир Папић
Комплексно питање увођења, писања, штампања и дистрибуције уџбеника националне групе предмета у Републици Србији, део је својеврсне јавне расправе у којој активно учествују и стручњаци и лаици, износећи аргументе за и против ове идеје. Уџбеници представљају темељ образовног система једне земље, у њима је изложено све градиво које је прописано наставним програмом, на начин који је адекватан и пожељан у датом тренутку (о чему одлучују надлежни органи који дају одобрења за употребу уџбеника и додатних наставних средстава). Осим тога што је уџбеник (уз наставникова предавања) темељно средство за стицање знања једног ученика, он поседује и дубљу, друштвену функцију – обликује свест младих генерација, њихов однос према култури, језику, историји и идентитету.
У Србији се последњих година води интензивна расправа о томе ко би требало да пише и објављује уџбенике за такозване „националне предмете” – Српски језик и књижевност, Историју, Географију, Музичку и Ликовну културу, као и Свет око нас и Природу и друштво. Као могући одговори на питање да ли уџбенике тих предмета треба препустити законима тржишта или њихово писање и дистрибуцију ставити под окриље државе, појављују се опречни ставови.
Са једне стране, уџбеници националне групе предмета обликују културни, језички и историјски идентитет једне нације, због чега су важни за државу како би створили мисаони и вредносни оквир у ком одрастају њени грађани. Са друге стране, поставља се питање да ли су претходни уџбеници били недовољно национално оријентисани и због чега – писани су према важећим наставним програмима, одобрила их је држава и њихови аутори су најчешће угледни универзитетски професори, међу којима су многи познати по чврстим патриотским ставовима (упркос томе што су писали уџбенике и за стране издаваче). Из овога произлази чињеница да уџбеник у потпуности зависи од садржаја прописаних наставним програмом, који су у њему методичко-дидактички обликовани, како би били прилагођени узрасту ученика и потребама наставног процеса у основној и средњој школи.
Да би дошло до темељне промене у националним уџбеницима, прво треба адаптирати постојеће наставне програме ових предмета и спровести анализу њихових досадашњих реформи (какве је резултате дало увођење тематске концепције наставе историје, прерасподела градива географије у основној школи или уврштавање нових обавезних и изборних дела у наставне програме књижевности).
Актуелни уџбеничку ситуацију у Србији можемо на најбољи начин увидети анализом тржишне позиције уџбеника Српског језика и књижевности за основне и средње школе. Поред државног Завода за уџбенике Београд, њих објављује још десетак издавача: Едука, Креативни центар, Вулкан знање, Герундијум, Дата статус, БИГЗ, Клет, Нови Логос, Фреска, Архикњига и Нова школа, а неки од њих нуде и по два уџбеничка комплета за исти разред. У средњошколској наставној пракси је ситуација нешто другачија, и (реформисане) уџбенике осим Заводових пишу и ауторски тимови издавачких кућа Едука, Клет и Нови Логос. Иако је конкуренција довела до тога да се уџбеници развијају брже и (углавном) постају бољи, анализирајући појединачне уџбенике Српског језика и књижевности увиђамо да су они неједнаког квалитета.
Осим оних изузетно квалитетних, који су настајали преданим вишедеценијским радом њихових аутора (и који не би требало тек тако да буду искључени из наставног процеса након година постојања и усавршавања), постоје и они уџбеници у којима се запостављају неки од најважнијих елемената уџбеничког текста – контекстуализација текста или питања, налози и задаци, како би уџбеник сачињавали одломци из што више обавезних и изборних текстова прописаних наставним програмом, чиме он постаје конкурентнији на тржишту и доноси већи профит. У њима наилазимо и на материјалне грешке, као и на недовољну заступљеност националних, универзално хуманистичких, родних или омладини блиских тема, што даје простор за унапређивање наставних програма и уџбеника у Србији, али и обавезу будућим ауторима националних уџбеника, да они не смеју бити мање квалитетни од било ког већ постојећег уџбеника на нашем тржишту.
Поред тога, држава би наставницима требало да обезбеди и адекватне приручнике за употребу националних уџбеника, као и додатна наставна средства и публикације које би употпуниле наставу ових предмета (с обзиром на то да су сви издавачи уз своје уџбенике наставницима већ пружили барем планове рада и припреме за часове).
Како средњошколски уџбеници (још увек) нису предмет одлуке о писању универзалних националних уџбеника, треба поменути да је сам Завод за уџбенике прекасно ушао у тржишну трку, иако су већ 2010. године приватни издавачи нудили модерне и изузетно квалитетне уџбенике књижевности, Завод Читанку за први разред гимназија и средњих стручних школа штампа 2016, а за други разред тек 2020, када су донесени нови Програми наставе и учења за гимназију, а наставници и ученици већ скоро деценију користили нове уџбенике приватних издавача.
Ова два уџбеника се сврставају међу најбоље уџбенике књижевности на нашем тржишту, док можемо приметити да још увек не постоји реформисан Заводов уџбеник Ликовне културе за гимназије и средње стручне школе, новији уџбеници Музичке културе нису у потпуности адаптирани за потребе ученика гимназије природно-математичког и општег смера, неки уџбеници Историје и Географије имају и преко сто страница мање од уџбеника приватних издавача за исти разред, док уџбеници друштвених наука, попут Психологије и Социологије, и даље не постоје у Заводовом издању. Нови уџбеник Српског језика за средње школе постоји само за први разред, док целовит уџбенички комплет за наставу матерњег језика поседују само приватни издавачи – Едука и Клет, чији су аутори еминентни професори Филолошког факултета у Београду, а сами уџбеници су одлично прихваћени у наставној пракси због свог квалитета.
Овакав положај београдског Завода за уџбенике је довео до тога да нису само Заводова уџбеничка издања изгубила тржишну битку, већ и да током више од деценије нисмо могли да добијемо нова врхунска вануџбеничка издања, попут речника страних језика, лингвистичких издања, историјских монографија или сабраних и изабраних дела српских (и светских) писаца и научника, по којима је Завод деценијама био препознатљив.
У полемици се поставља питање и шта су то националне теме, ко је компетентан да одређује шта су теме од националног интереса, односно како оне могу бити злоупотребљене у новим уџбеничким издањима. Образовање ни на једном свом нивоу не сме бити подручје политичког поткусуривања, писање уџбеника не сме бити пројекат који ће вршити било какав вид идеолошке злоупотребе ученика (посебно онда када се у јавности говори о туђим интересима), а уџбеничко тржиште не сме бити простор за лако богаћење. Ниједна одлука не сме бити донесена на штету ученика, наставника и (већ озбиљно угроженог) образовања у Србији. Због тога националне теме не треба да се разумеју само кроз призму добијених и изгубљених ратова (као у неким државама региона), националних митова и нагомилавања чињеница из прошлости једног народа.
Национални садржаји треба да буду средство за стварање позитивног односа према сопственом народу и његовим достигнућима, стога националне предмете не треба посматрати само кроз проценат наставних јединица посвећених историјским темама или епским песмама, већ национално важне теме треба да буду заступљене у настави свих предмета. Ученицима треба представити целовит приказ достигнућа једног народа, осим историјских победа они треба да буду упознати и са примерима хуманости, чојства и јунаштва нашег народа кроз векове, док знамените личности не треба да буду представљене само у уџбеницима које говоре о историји и уметности Срба, већ и на часовима математике, физике, хемије, биологије, па и информатике и физичког васпитања.
У првобитној идеји о националним уџбеницима се тежило једном виду интегрализма. Иако се не може очекивати да ови уџбеници постану наставно средство на свим подручјима на којима живе припадници српског народа, наставни програми и уџбеници би требало да постану прилагођени чињеници да Срби не живе само у Србији.
