Свака побуна и велики политички потрес почиње причом. Не пушком, ни каменом већ речима. Управо кроз језик обликује се слика света, ко је жртва, а ко тиранин, херој или издајник. Када дођу кризна времена увек се сударају најмање два наратива, онај који долази из институција и онај који гради улица. Тај улични наратив обично је поједностављен и упечатљив, Давид против Голијата, нада против страха, добро против лошег. Међутим ко, заиста пише ту причу? У бројним случајевима показало се да иза наратива не стоје само спонтани покрети, већ и стране фондације, невладине организације и медијски центри моћи. Управо зато се поставља питање колико је „револуција“ заиста народна, а колико пажљиво режирана.
Књига „Четврти талас демократије? Друштвени медији и арапско пролеће“ аутора Филипа Н. Хауарда и Музамила М. Хусеина (2013) описује како су управо друштвене мреже постале алат за обликовање језика протеста. Лидери су добијали погрдне надимке, карикатуре су их приказивале као смешне и немоћне, а једноставни хаштагови и мимови ширили су се брже од било ког политичког програма. „Језик протеста био је оружје којим су масе симболички рушиле ауторитет моћника“, наглашавају аутори.
Поглед редакције портала Српски угао
Иста логика важи и данас. Револуције не користе говоре, већ пароле, скандирања, графите. „Јушченко – да!“ у Украјини, „Кмара!“ у Грузији или „Готов је!“ у Србији, то су биле поруке које су премошћивале страх и окупљале људе. Управо такви слогани, кратки и запаљиви, остају као симболи у историји или бивају заборављени ако покрет не успе.
Пише: Ј. Д.
pexels photo, Илустрација
