Председник Републике Србије Александар Вучић примио је у згради Председништва на Андрићевом венцу делегацију студената који желе да уче.
Вучић је тражио да му пре свега изнесу шта се све променило за све ово време.
Студент Медицинског факултета Универзитета у Београду Милош Павловић захвалио се у име свих студената из Пионирског парка.
– Хвала вам на позиву. Пре свега, да вам се захвалимо у име свих студената из Пионирског парка који 89 дана бораве тамо по киши, по зими, по снегу који је био и сада по сунцу. Сада када ће температуре да прелазе и 30 степени. Немојте да се љутите на нас. Ми вас много поштујемо и знамо да смо понекад можда и досадни, али ми тражимо од вас само да се школујемо. И када погледате месеце који су иза нас, факултети су нам блокирани. Ми не можемо, као што сте видели, да идемо на наше факултете да учимо, да се образујемо. Они су нам уништили годину дана. Годину дана која је ненадокнадива. Наши колеге из региона, када погледате, имају све време право на школовање. Они се школују. И далеко иду напред док ми остајемо иза њих. Када погледамо тек Европу. Тако да ми веома стагнирамо.
– У прошлој академској години на мом факултету, колега се године и ја смо написали један научно-истраживачки рад на тему анатомске вариације у завршетку десне и леве короне и њиховог клиничког значаја и презентовали то на једном студентском конгресу са међународним учешћем. Ове године смо пријавили рад на тему, односно пријавили смо се да пишемо рад на тему компаративне студије детекције миокардног премошћавања анализом различитих метода и требали смо све ово време да пишемо тај рад, али анатомски институт на мом факултету је блокиран. Те нисмо успели да пишемо тај рад и самим тим да га презентујемо на опет међународном конгресу да се такмичимо са нашим вршњацима у писању тих научних радова. Тако да ово оставља огромне последице по све нас. И ми једноставно покушавали смо да пишемо е-маилове и писма, као што знате, нико на њих није одговарао.
– Покушали смо потом и са кривичним пријавама. Писали смо их, подносили, нема ефекта. Причали смо и са европском комесарком Кос. Иако смо се, да кажем, макар мало понадали, ни то није имало ефекта. Једноставно, ми више не видимо куда. Ми не желимо да у фокусу буде ко је за кога. Ми желимо да знање буде у фокусу. То је једино што треба. И сведоци смо да су и људи на власти, али и ми студенти који желимо да учимо, да смо апсолутно поштовали све принципе демократије и уважавали их потпуно, али нас не уважавају. Зато смо се одлучили на штрајк глађу.
Вучић је потом питао Владимира Балаћа да прокоментарише дешавања у Новом Саду када му није омогућено да уђе на факултет.
– Једноставно, дошао сам у Нови Сад на свој факултет када сам видео да ће се у петак одржати дискусија професора и студената у блокади. Тема дискусије би била одлука Наставно-научног већа да се вратимо на факултете. И ја као студент кога то питање занима, једноставно сам хтео да дођем и да видим шта ће бити са нашом наставом. Како ће се реализовати, да ли ће се реализовати, пошто су неки професори најавили да их онлине настава не интересује, да не желе да је држе. И ја сам просто као студент хтео да присуствујем, да чујем шта ће бити, јер то ме занима. Дошао сам уредно, стао сам у ред, ред је био поприлично дугачак, сачекао сам свој ред да уђем у зграду. Пред улазом у зграду предао сам индекс једном колеги који је утврдио да сам студент, да сам студент тог факултета.
– Узимају, проверавају индексе као личну карту. Тако је, тако је. И онда он каже овом следећем, тај и тај је стигао. Тако је. Можеш да пустиш овог, не можеш да… Апсолутно је тако. Чак и ако нисам био дужан да им предам индекс, ја сам им предао да не бих правио проблем, да бих могао нормално да уђем на факултет. И као што сте видели нису ми дозволили. Када сам био пред самим улазом зграде, колегиница која ми није дала да уђем почела је да дозива, да виче и дозвала је остале колеге са факултета да јој се придруже у намери да мени не дозволе као редовном студенту, као слободном грађанину да уђем на мој факултет. Ја сам редован студент који своје академске обавезе све завршава у року.
Потом је и Лука Лалошевић изнео своје искуство.
– Као што сте могли да видите, све остале су пустили колеге, само мени нису дозволили да уђем на факултет. Све остале су пустили, мени нису дозволили. И на крају, то се и на снимку и не види који је у медијима, на крају су ме окружили. На крају су ме окружили, шта сам сад ја? Ја сам покушао разумно да нађем компромис, да ми дозволе да уђем. Они нису желели. Каже пленум ти изгласа црвени картон, на црној си листи. Не можеш ти да уђеш на свој факултет јер си на црној листи. Пленум изгласа. Када сам је питао колегиницу ко је пленум, она је рекла институција чије ми наређења слушамо. Каква институција? Ко мени може да забрани да ја уђем на мој факултет? И да не бих правио већи, мислим да не бих правио проблем, да не би то отишло на неки виши ниво. Ја сам се окренуо и отишао. Шта сам могао да урадим? Заједно са једном колегиницом сам отишао на факултет, просто да видимо стање на факултету, шта се дешава на факултету и ко нам заправо забрањује да на исти факултет идемо.
– Никада раније на Факултету политичких наука, пре ових блокада, није био случај, нити пракса, да се студенти проверавају на улазу. Дакле, студентима је био омогућен улаз на факултету, да нормално полажу своје испите, колоквијуме, вежбе, али не само то, него да иду на трибине, радионице, дебате. Дакле, све оно што се редовно дешава на факултету, то што већ шест или седам месеци није случај, није пракса. Дошли смо… И кад си улазио, исто је било, претпостављамо. Тако је, ми смо дошли тамо. Било је седморо колега. Дакле, седморо колега је блокирало рад факултета, који броји скоро четири хиљаде студената. Они су нас тражили индекс или било какав доказ да смо студенти тог факултета, иако нас врло добро познају. Дакле, знају наше име и презиме, и годину студија, и смер. Дакле, знају нас одраније. Рекли су да је то одлука пленума, да свако мора да се легитимизује на улазу. Ми смо рекли да смо ми студенти тог факултета и да имамо право да уђемо. И да нам не треба нити било какав разлог. Дакле, али и рекли смо им, желимо да видимо стање на факултету, имамо право да уђемо на факултет, плаћамо школарину, наш новац се троши за наше образовање и немате право да нас спречавате да уђемо на наш факултет. Међутим, они су били упорни у томе, нису нам допустили да уђемо. Ми, наравно, нисмо желели да било кога провоцирамо нити долазимо у било какву врсту сукоба. И када смо видели да једноставно не можемо да уђемо на факултет, као и Влада, једноставно смо се окренули и изашли напоље. И нама је заиста јако жао због тога. Ми сматрамо да свим студентима треба да буде омогућен улаз на свој факултет и полагање свих испита.
– Нажалост, када сам узео бројеве да видим колико новца издвајамо, о чему нико не брине јер људи у Србији ретко доживљавају државу као ћуп из којег само треба да ваде паре, да држава треба све да обезбеди свима, никада није довољно и увек се кука и тражи да држава обезбеди више. Ми дајемо за универзитет 54,8 милијарди динара за високо школство. Када узмете у обзир да је студената на буџету 99.900 и нешто, дакле 100.000 деце младих људи је на буџету, и да не кажете да је све то директно за те студенте, израчунаћете да око 4.000 евра ми плаћамо по студенту. Наравно да трошкови факултета са свим плаћањем професора и свих осталих нису ни приближно ти колико држава плаћа. Дакле, држава за сваког студента на буџету, да људи не мисле то, ми плаћамо успех оних који уче.
– Сваке године платимо најмање 4.000, рачунајући 4.710 ако се не варам, али рачунајте свакако 4.000 евра сваке године држава плати за сваког студента. То факултети узимају, наравно на томе зарађују највећи новац, од тога највећим делом живе и зато су сада забринути. Нећу да причам о свему осталом, дакле, примањима које имају и тако даље. Ми ћемо ово морати да променимо и неће то бити лак процес, неће бити ни једноставан, неће бити ни кратак. Даћу све од себе да до краја свог мандата, то је још не пуне две године, година и по дана, да покушамо да променимо своје навике, да покушамо да разумемо да ми морамо да будемо другачији, да мора да се поштује рад, да одустанемо од анархо-либералних идеја, идеја социјалистичког самоуправљања, у којем неко само зато што је тако замислио има право да тражи шта хоће и да при томе одузима права другима. Жао ми је кроз шта сте све морали да прођете, али сте ви монаси, већ сте људи и можете то да поднесете – истакао је Вучић.
– По том питању мораћемо да пружимо већу подршку приватним факултетима. Сада вам је јасно зашто неки нису хтели да дођу бољи факултети, који би их на тржишту уништили.
– Сада долази време за одговорност, сагледавању проблема са којима смо се суочили.
– Наравно, има и веома добрих професора, чак и оних који су били на страни блокадера, који данас разумеју шта су починили, у чему су учествовали, и не варујући нам да ће то све у такве ствари да се изроди. Али добро, то је… касно је кајање. И… многи од њих мисле да неће бити времена за одговорност, ви ћете видети како. Ви ћете видети како. И јуче сте видели… да је више вас било у Пионирском парку него на свим мостовима у Београду заједно.
– Тако да… полако људи почињу да се баве својим животима и добро разумеју и фризери, и обућари, и посластићари, и… они који имају кафане, ресторане, хотеле, да су им послови уништени, да им је све уништено, тако да би да се врате у нормалан живот. Моја молба вама је… иако ја знам да сте и ви то сазнали, да је план блокадера био, они су веровали да ће јуче изаћи на нивоу Србије 500 хиљада људи, колико је оно тачно? 32, 419 целу Србију, мање од хиљаду по великим градовима по којима су се организовали просечно. Колико је то? Осам стотина онда просечно по градовима. Све у свему тужни скупови, али су планирали за, наравно, узурпирање изборног процеса, им је јасно шта ће народ рећи и о Зајечару и Косјерићу, да организују и групно гладовање и не знам ја какве трикове. Њихова идеја је била, имамо то и аудиоснимак, да групно гладовање организују, ваљда тако буду три дана, звезде, где њихови новинари плачу над њиховом судбином, лажно и тако даље, као што су лажно плакали над судбином неких других политичара. И све врсте глупирања су планирали, ви сте озбиљни момци, да вас замолим да то не радите. То можете да радите баш у ситуацији потпуног очаја. И кад ми неко каже, па да, то је радио Томислав Николић само 2009. или 2011. Да, био је скуп у фебруару, па онда… Немојте сметнути с ума да тада онај ко се бави одговорном политиком није имао другог излаза. Зашто? Зато што смо имали за три године изгубљених 500.000 радних места. Сада кад имају баш ти који најчешће протестују, највише плате у историји, наравно и пензије су највише у историји, ако бих волео да су много више. Таквих разлога нема. И ви се уздајте у свој рад. Врло брзо ће ствари бити у реду, онда ћете морати да учите и да надокнађујете шта да вам радимо.
– Суочили смо се са веома озбиљно организованом обојеном револуцијом. Написаћу књигу, на уџбенички начин ћу то покушати да систематизујем. И биће од изузетног значаја свим слободарским народима.
Фото: screenshot video
