Током шестомесечних студентских блокада које су потресале универзитетске центре Србије, бројни професори су јавно стали уз студенте блокадере подржавајући њихову одлуку да обуставе наставу и на тај начин искажу свој протест.
Са говорница и медија поручивали су да је “година неважна”, да је “борба за принципе изнад свакодневног комодитета”, и да је “солидарност са студентима израз академске части”. Међутим, како време пролази и када би требало показати доследност у тој солидарности, многи од тих истих професора посежу за креативним тумачењем закона – не због заштите студената, већ због заштите сопствених примања.
Случај Економског факултета у Суботици није усамљен, али је више него илустративан. Декан факуктета др Чучковић одлучује да “заобиђе” закон тако што уводи тзв. онлине консултације — покушај да се формално оправда рад наставног особља како би се остварило право на буџетска средства за њихове плате. Студенти, за које је донедавно пекао пљескавице и организовао котлиће под паролом “борбе за боље образовање”, сада оставља без икаквог плана, без наставе, и – најважније – без подршке!
Испоставља се да је професорима који су били за блокаде један месец без плате неприхватљив, док је за студенте у блокади – како су тврдили – година без студирања била прихватљива жртва.
Ова ситуација показује трагично расуло дела академске етике и селективну примену моралних стандарда. Професори који су активно подстицали блокаде сада показују да их не занима исход студентске борбе, већ сопствени интерес.
Кад су финансије постале угрожене, принципи су пали у воду. Уместо да остану доследни и заједно са студентима у блокади понесу последице својих политичких и професионалних избора, одлучили су да се повуку – не у тишини, већ кроз системску манипулацију и административни инжењеринг.
Најтужније у целој причи јесте то што је тиха већина студената – оних који желе да уче, који нису учествовали ни у каквим блокадама, који нису ни организовали ни правили политичке калкулације – остала без права на наставу, без образовања шест месеци. Њих нико није питао да ли је “једна година без студирања” прихватљива.
Ово није питање само једног факултета.
Када део академске заједнице изгуби осећај одговорности према сопственим изјавама, када се политички интереси дела професорског кадра бране кроз високошколске установе, а студентски интерес подржава селективно – када им одговара они су најпаметнији део друства, а када им не одговара позивају их на разум и разумевање – онда више не говоримо о образовању, већ о пародији идеала професора који су до јуче били за блокаде.
Фото: Танјуг, Марко Ђоковић
