Државни врх Србије предвођен председником Александром Вучићем успео је да у претходних неколико година стекне завидан углед и на Истоку и на Западу, што је учврстило међународну позицију наше земље.
Проактиван приступ Србије глобалним променама и дипломатска офанзива коју је диктирао Вучић постали су гаранција да ће њена независна и слободарска политика завредети поштовање свих светских сила и донети позитивне ствари њеним грађанима. Да је тако, најбоље показује чињеница да је наша политика неутралности, континуирано и доследно вођена последњих година, прећутно прихваћена од светских сила, што је посебно тежак подвиг ако се у обзир узме с каквим глобалним изазовима живимо.
Низ састанака
Вучићева дипломатска вештина да Србију доведе до такве тачке поштовања најбоље показују чести сусрети с најистакнутијим светским лидерима и различите сарадње које су договорене и постигнуте. Тешко да у свету постоји државник који је у свега неколико недеља имао уговорене разговоре и састанке с председницом Европске комисије Урсулом фон дер Лајен и председником Европског савета Антониом Костом (25. марта у Бриселу), председником Француске Емануелом Макроном (9. априла у Паризу), председником Кине Си Ђинпингом (9. маја у Москви) и руским председником Владимиром Путином (9. маја у Москви). У овом низу требало је да буде сусрет с председником САД Доналдом Трампом, али Вучић је због погоршаног здравственог стања морао да скрати посету Флориди и врати се у Србију на лечење. Ипак, његов боравак у Америци донео је важне контакте са утицајним републиканцима, међу којима је био и бивши градоначелник Њујорка Рудолф Ђулијани, који спада у круг људи блиских Трампу.
Три кључна резултата
Каријерни дипломата Зоран Миливојевић оцењује за Курир да је последњих месец и по Србија имала изузетну динамику у спољној политици и да су остварени контакти на највишим нивоима, с главним актерима на глобалној сцени, са изузетком САД, што је изостало због здравствених проблема председника Вучића. Наш саговорник препознаје три кључна резултата ове дипломатске офанзиве.
„Прво, потврђен је међународни положај Србије и демантоване су све примедбе и коментари који доводе у питање спољнополитичку оријентацију Србије као војно неутралне и политички независне државе. Тај низ сусрета показује да сви ти саговорници и кључни фактори на међународној сцени виде Србију као партнера и као водећу земљу у региону. Други резултат је то што су оснажени односи са свим државама са чијим лидерима се председник срео и реализовали су се стратешки, државни и национални интереси Србије и у политичкој и економској сфери. Сусрети с Путином и Сијем су директно у функцији потврде кључног националног интереса, а то је потврда суверенитета и територијалног интегритета државе Србије. И трећа ствар, оснажен је међународни положај Србије, проширен је маневарски простор у заштити националних интереса, решена су нека питања која су за нас од капиталног значаја, рецимо одбрана позиције везане за Косово и Метохију. Добили смо гаранције две глобалне силе које су сталне чланице Савета безбедности да поштују суверенитет и територијални интегритет и да су спремни да се и даље око тога ангажују„, наводи Миливојевић.
Он напомиње и да су ојачани односи у економској сфери и створени услови да решимо проблеме које су за нас од виталног интереса. У том смислу је, како каже, посебно важна посета Москви због енергетике, гасног аранжмана и компаније НИС. Миливојевић наглашава и подршку коју је Србија добила за унутрашњу политику.
„Оно што је капитализовано, јесте процена кључних међународних фактора да није могуће на силу мењати било шта у Србији, ни власт нити систем. Потврђено је да ова власт нема алтернативу и да је интерес глобалних играча да Србија остане стабилна и на позицији европског пута, али с политиком која подразумева и недовођење у питање стратешких партнера и пријатеља као што су Кина и Русија“, закључује Миливојевић.
Четири стуба политике
Дарко Обрадовић из Центра за стратешку анализу оцењује за Курир да спољнополитичке активности председника Вучића у првом реду представљају континуитет спољне политике засноване на четири стуба.
„Погрешно се пут у Москву на обележавање 9. маја тумачи као заокрет од ЕУ интеграција, напротив, то је заправо потврда континуитета спољне политике. Србија као земља с компликованим предусловима води спољну политику засновану на економским и безбедносним интересима. С тим у вези дословно стоји иза потврде украјинског суверенитета и интегритета. Због тога Србија одржава дијалог на највишем нивоу с француским председником Макроном, што је резултовало ослобађањем најсавременије војне технологије – вишенаменски борбени авион рафал“ – подсећа Обрадовић.
Коментаришући Вучићеве контакте у Америци, он наглашава да је пут у САД означио реализацију споразума о стратешком свеобухватном дијалогу.
„Изостанак састанка Вучић-Трамп не треба сматрати неуспехом, јер отказивање није последица несугласица, већ објективних здравствених околности. Однос Србије и ЕУ представља пример узајамно корисног односа и високог политичког дијалога који директно подупире ауторитет Урсуле фон дер Лајен. Она најбоље познаје доследност и решеност председника Вучића. Стабилност ЕУ зависи директно од Србије, да не помињемо стратешку важност Србије због рудника литијума. Спољна политика је много више од спољне перцепције посматрача, она је комплексна међузависност економије, безбедности и политике. Председник Вучић је успео да спољну политику Србије успешно одбрани и постави на темеље који не остављају простор за злонамерну импровизацију. Србија поступа у свом националном интересу, водећи се рационалним изборима, што се најбоље види кроз стратешко опредељење за чланство у ЕУ, док се други контакти одвијају на конструктиван начин„, објашњава Обрадовић.
