Док неки наводно пружају подршку студентима, јасно је да се од протеста прави фарса.
Бол и туга оних који заиста желе правду користе се као декорација за личне и партијске интересе. Минути ћутања, сузе и присећање на настрадале постали су само сценографија, док у позадини одзвања музика и слави се као да разлога за тугу нема.
Како је могуће да се трагедија и весеље тако олако спајају? Да ли се толико изгубио осећај за достојанство да се од туге прави спектакл?
Ако је циљ искрена борба за, по њима, боље друштво, онда она мора почети поштовањем оних који су страдали. А то значи без политичких манипулација, без парада, без концерата и без забаве под маском борбе за правду.
Да ли је ово та њихова пристојна Србија?!
Ово није наша Бачка Паланка какву већина грађана жели. Ово је парада мањине.
