Он је још од раније познат јавност, с обзиром да му ово није први пут да се такмичи за одлазак на Евровизију
Стефан Здравковић познатији као Принц од Врање представљаће Србију на Евровизији 2025..
Он је још од раније познат јавност, с обзиром да му ово није први пут да се такмичи за одлазак на Евровизију.
Он се представио 2023. са песмом ,,Цвет са истока“ и прикупио све симпатије публике.
И тада су многи тврдили да је најбољи фрајер за такмичењу и један од главних фаворита за победу.
Он је једном приликом открио и како је изгледао његов почетак каријере.
-Почео сам да певам 2009. године. На упису у музичку школу у Врању сам певао „Еци, пеци, пец“ пошто тада нисам знао ништа друго. Било би глупо да певам Кебу (смех). Мој отац је певач, додуше никад се нигде није експонирао, није познат у музичком свету, просто има леп глас. Мајка је певала од хора до разних забава. Брат је дуго био професионално у музици, поред певања свира и гитару. На неки начин он ме је увео у свет музике. То ме је заинтригирало да почнем и сам да се бавим овим послом – рекао је Принц једном приликом.
–Имам си нагласак када причам са другари из Врања, али пошто сам дуго у Београду, покупио сам и овај дијалекат. У старту сам био полиглота, још од малих ногу. Одмах су људи знали да ћу да буде талентован за језике – нашалио се Стефан који је студирао норвешки језик на Филолошком факултету у Београду, па додао:
–На норвешком исто нема пуно падежа тако да ми је било лакше.
Објаснио је и да ли су га због јужњачког нагласка вршњаци задиркивали након пресељења из Врања у српску престоницу.
–Заиста не, нико ме није задиркивао због нагласка. То им је било симпатично. Знам да људи наилазе на проблеме што се тога тиче, али ја руку на срце никада. Нису ми никада рекли: „Види га, овај сељак“. Сматарм да људи треба да причају својим дијалектом и да се не стиде тога. Кад седим са другарима и опустим се причам као прави Врањанац– истакао је, а на питање како је дошло до тога да се пријави на избор „Песма за Евровизију“, одговорио је:
-Имао сам тај сан јако дуго. Када је Норвежанин Александар Рибак победио на „Евровизији“ почео сам да доживљавам тај фестивал као нешто на чему бих и ја желео да се појавим и представљам заставу наше државе. Тада сам се, још као дете, такмичио у каратеу за Србију. Желео сам да се квалификујем и за Олимпијаду, али није било реално да избалансирам све обавезе.
-Такмичарски дух је био део мене још од малих ногу. Породични пријатељ је дошао код нас у стан, причао је са мајком и оцем и рекао да ће ми то помоћи да изоштрим чула. Сећам се реченице која није баш најбезбеднија: ‘Када буде прелазио улицу неће морати нужно да гледа лево и десно јер ће моћи чулима да то изоштри’. Сад, нисам баш нинџа, али то је нешто што ме је увело у карате. У Врању сам стекао прве медаље и прва искуства на татамију. Карате ме је научио да нема одустајања. И када је најтеже човек мора да се суочи са самим собом јер и те како има тешких тренутака. Упознао сам дивне људе и данас су ми многи од њих пријатељи. Мислим да је јако битно изразити поштовање, то се после преноси на свакодневни живот.
Foto: screenshot video
