Историчарка у Државном архиву Србије Ања Вулић изјавила је да је улога Сретењског устава, првог устава модерне Србије који се данас чува у оригиналном примерку у том архиву, немерљиво значајна у контексту борбе за слободу, као и да је чување архивске грађе једнако чувању културног, политичког и националног идентитета државе.
Вулић је за Танјуг рекла да је Сретењски устав био одраз унутрашњих прилика у Кнежевини Србији, која је у тренутку његовог писања била аутономна тек неколико година, односно која је аутономију добила Хатишерифом из 1830. године.
Према њеним речима, директан повод за писање Сретењског устава била је Милетина буна, која је избила у јануару 1835. године.
Вулић је указала да је Сретењски устав, иако је био брзо суспендован, био веома прогресиван и модеран за време у коме је писан, јер је рађен по узору на белгијски устав који је усвојен 1831. године, као и да је садржао важне тековине Француске револуције из 1789. године.
Она је навела да је Сретењски устав познавао начело поделе власти, као и да је 11. глава била заправо окосница свих грађанских слобода, а да је био значајан и за развој уставног законодавства у Кнежевини, а потом и Краљевини Србији.
На питање о документима које Државни архив поседује, она је навела да је један од најстаријих фондова из прве половине 19. века.
„У питању је чувени фонд КК, односно ‘Кнежевска канцеларија’. У питању је лична канцеларија Кнеза Милоша, односно административни фонд који је настао по окончању Другог српског устанка. На основу тог фонда види се на који начин је организован чиновнички државни апарат једне младе државе која практично креће са формирањем свог чиновничког апарата од нуле“, казала је Вулић.
Говорећи о Државном архиву и грађи коју чувају, Вулић наводи да имају архивску грађу која се поистовећује са формирањем модерне српске државе, али да има и старијих докумената из средњег века, попут повеље Манастира Високи Дечани из 1330. године, која је прва дечанска повеља.
“Српски народ живео је на територији два велика царства – Османског или Хабзбуршког и управо због тога, архивска грађа се може наћи у архиву у Истанбулу, Будимпешти или Бечу“, додала је.
Вулић наводи и да је српска средњовековна држава била једна од најмоћнијих држава на Балкану, као и да је историја писаних докумената које чува Државни архив Србије и који се односе на српски народ у потпуности еквивалентна историји српске државе и српског народа.
Она је рекла и да је један од првих бораца за чување архивске грађе био управитељ Државне архиве Краљевине Србије, доктор Михајло Гавриловић, иако није имао тада ни простор ни знање на који начин кренути са прикупљањем грађе.
“Ми данас знамо на који начин се грађа чува, у каквим условима и првенствено знамо да је очувати архивску грађу једнако чувању културног, политичког и националног идентитета државе“, рекла је Вулић.
