Војводина је нераскидиви део националног политичког, уставног и културног идентитета модерне Србије и као што Србије нема без Војводине, тако ни Војводина не може постојати изван Србије, каже се у тексту народне декларације о Војводини која ће бити усвојена на Сретење.
„Најновији догађаји у северној српској покрајини, оживљавање сепаратистичких идеја и покрета, јавно заговарање идеја о ‘војвођанској нацији’, језику и православној цркви, те најава доношења некакве ‘Војвођанске платформе’, обавезују нас да активним деловањем у друштвеној и политичкој сфери заштитимо територијални интегритет и целовитост српске државе“, наводи се на почетку декларације чији текст је објавила данашња „Политика“.
У том циљу, полазећи од Устава Србије који је донет сувереном вољом грађана и чија начела прокламују то да је Србија држава српског народа и свих грађана који у њој живе, као и да је територија Србије јединствена и недељива, грађанима се предлаже народна декларација која садржи пет тачака.
Прва тачка односи се на историјски развој српске Војводине и наводи се да је историјско присуство српског народа на ширем простору Паноније забележено у континуитету од раног средњег века, а да је једна од најзначајнијих тековина коју баштини деловање браће Ћирилиа и Методија у тим крајевима током ИX века.
У првој тачки се, између осталог, подсећа да је на Мајској скупштини, одржаној 1848. у Сремским Карловцима, митрополиту Српске православне цркве враћено достојанство патријарха, а да су се Срем са војном границом, Барања, Бачка са Бечејским дистриктом и Шајкашким батаљоном и Банат са војном границом и Кикиндским дистриктом ујединили у Српску Војводину и да, уз Први и Други српски устанак, то представља један од темеља модерне српске државности.
Такође, наводи се да је одлука Велике народне скупштине Срба, Буњеваца и осталих Словена, одржане 25.новембра 1918.године, којом се Банат, Бачка и Барања присаједињују Краљевини Србији, као и Срем један дан раније, израз суверене воље народа, реализација вековних тежњи и да представља тријумфално окончање државотворног прегнућа предачких нараштаја и да као таква остаје уписана у вечност.
Друга тачка Декларације говори о континуираним покушајима етатизације Војводине и наметања идеје о тзв. војвођанској нацији у којој се наводи да је без историјске основе, социјалне, економске и националне оправданости, вештачки створен војвођански сепратизам, еуфемистички је детермисан као „аутономаштво“.
Како се наводи, у процесу афирмисања непостојеће “војвођанске нације“ и њене фантомске државности, комунистичке власти, а након њих и тзв.проевропске и грађанистичке опције, нису могле да се ослоне на националне снаге других, бројних народа у северној српској покрајини, будући да су сви они, сасвим исправно и природно, штитили своје националне идентитете.
“Обавезу да свој национални идентитет замене за ‘војвођански’, југословенски комунисти резервисали су само за српски народ. У исто време је кроз школски систем, медије и мерама администрације грађен лажни наратив о томе да је етатистички, аутономашки модел Војводине у функцији припадника мањинских заједница, иако у стварности само угрожава очување њихове културе, традиције и језика“, стоји у документу.
У трећој тачки говори се о уставноправном положају Војводине после Другог светског рата – од аутономне покрајине чија аутомонија се шири преко квази федералне заједнице до повратка у уставне оквире стандардне политичко-територијалне аутомоније.
Наводи се да се у прве три деценије постојања социјалистичке Југославије, аутономија Војводине континуирано политички и правно ширила, превазивши све стандарде познате у упоредном праву, што је на крају потврдђено доношењем Устава СФРЈ и Устава Србије из 1974.године, а на основу тих аката и Устава САП Војводине и додаје да је те године правно завршен процес федерирања федерације и да је двема аутономним покрајинама у Србији практично признат статус република унутар републике.
“У том периоду највиши правни акт Војводине прешао је пут од подзаконске норме, преко Статута, Уставног закона, па на крају чак до Устава. Још у уводним начелима покрајинског устава наглашено је да се ‘САП Војводина удружила у Србију, у оквиру СФР Југославије'“, стоји у декларацији.
Додаје се да је у периоду након 1974. године САП Војводина имала сопствену уставотворну, законодавну, извршну и судску власт, посебан порески систем и полицију, па чак и известан међународноправни субјективитет својствен искључиво сувереним државама и да је у социјалистичкој Југославији појам аутономије надмашио све познате правне и политичке оквире и довео је до процеса дезинтеграције Србије.
Како се наводи, тај процес је заустављен у периоду од 1988. до 2000.године, да би након петооктобарских политичких промена поново актуелизовано “војвођанско питање“, а да је први правни корак на том путу био тзв. Омнибус закон из 2002. године који је већ нарушио концепт стандардне политичко-територијалне аутономије из још увек важећег Устава Србије из 1990.
У декларацији се каже да је противно Уставу Србије из 2006. који аутономне покрајине дефинише као „аутономне територијалне заједнице основане Уставом, у којима грађани остварују право на покрајинску аутономију“, донети су Закон о утврђивању надлежности АП Војводине и Статут АП Војводине из 2009.године.
Указује се да су оба правна акта служила као правни основ за дезинтеграцију Србије и подстицање сепаратистичких тенденција и процеса и да су изменили уставну дефиницију Војводине као аутономне покрајине, проширили изворне надлежности на оне које АП Војводина по Уставу не може да има, предвидели друкчију организацију власти од оне прописане Уставом и сл.
“Извршни орган покрајине тада по први пут добија назив Влада Војводине, као и надлежност да ‘утврђује и води политику’, што по Уставу представља искључиву надлежност Владе Србије. Предвиђа се и противуставно оснивање Војвођанске академије наука и уметности. Уставни суд је најпре огласио неуставним битне одредбе Закона, а потом и око две трећине, и то најваж нијих, одредби Статута“, пише у декларацији.
У четвртој тачки декларације описује се заустављање сепаратистичких тенденција и враћање АП Војводине у уставне оквире (2012-2014) и наводи да је нови Статут из 2014. године донет, уз поштовање наведене одлуке Уставног суда, у свему у складу са уставним оквиром из Устава Србије из 2006.године, односно као подзаконски акт усклађен је са Уставом и важећим законима.
“Новим Статутом Војводина је дефинисана као “неодвојиви део Србије“ где се негују “европски принципи и вредности“. Овакав Статут, у сагласју и садејству са осталим правним актима, одражава праву меру аутономије Војводине, чија је граница повучена Уставом Републике Србије“, наводи се у декларацији.
Тема пете тачке је Војводина као мултикултурална, мултинационална и мултикофесионална заједница заснована на равноправности грађана и наводи да је Војводина плод слободарских тежњи српског народа у пречанским земљама, а да је истовремено дом за све верске, етничке и националне заједнице, њихове културе, матерње језике, духовне вредности и традиције.
Истиче се да је ренесанса до које долази у односима Срба и Мађара управо у последњих 10 година, најбољи једоказ за то да аутономашко-етатистички модел устројства Војводине не само није доприносио међународном складу, веч да је његово одбацивање представљало нужан предуслов унапређења разумевања, слоге и сарадње међу националним заједницама у покрајини.
Војводина је, како се истиче, израз европских вредности, заједница свих грађана који живе на територији аутономне покрајине, исто колико је и нераскидиви део националног политичког, уставног и културног идентитета модерне Србије.
Ове духовне вертикале не потиру се међусобно, већ се надопуњују.
Промовисање других партикуларистичких, аутономашких па и сепаратистичких и антисрпских садржаја представља крајње изопачење и, следственом томе, потпуну негацију великих идеала на којима је Војводина саздана, додаје се.
„Војводина није тек део Србије, Војводина јесте Србија, Војводина је име, а Србија презиме, и као што Србије нема без Војводине, тако ни Војводина не може постојати изван Србије“, закључује се у декларацији.
