Сигмунд Фројд имао је своје виђење зашто мушкарци напуштају своју жену и своју децу. Но, да ли је тако као што је тврдио?
Један професор каже другом:
„Колега, можете ли да замислите какав ми се фројдовски лапсус догодио јутрос за доручком? Хтео сам да кажем жени: „Драга, додај ми, молим те, маслац’, а уместо тога сам рекао: „Како си ми, проклетство, упропастила цео живот…“
На анонимним форумима мушкарци признају: да имају довољно новца и неку некретнину вишка, одавно би напустили своје „боље половине“. Али, то никада неће рећи наглас својој жени.
Тако је једна познаница, ауторке портала „Џен“ потписане са Простушка, чији текст вам преносимо, провела десет година у браку с једним мушкарцем.
„За све то време ниједном се нису посвађали, односили су се једно према другом с поштовањем. Али већ осме године брака он је престао да је примећује. Није регистровао њене емоције, није се питао зашто је тужна или због чега се радује. Није примећивао ни нову одећу, ни фризуру.
Дешавало се да уђе у кухињу где је она седела с таблетом и гледала филм, извади храну из фрижидера, направи себи сендвич и изађе – угасивши светло. Као да у просторији никога није било. То је заболело.
Покушала је да се послужи лукавством. Куповала је себи цвеће, замолила колеге да јој увече телефонирају. Али ништа није деловало на мужа. „Добро, цвеће. Добро, позив. Шта је ту необично?“
„Престао је да је воли… Али зашто онда није отишао?“, закључује ауторка.
Ауторка је потом наставила причу о једном мужу који је ипак отишао од жене. И то на веома интересантан начин.
„Једне суботе увече рекао је да иде по хлеб. Убрзо је позвао и рекао да је срео пријатеља и да ће свратити у кафић. „Чекај ме увече.“
Касније је опет позвао и рекао да су спонтано одлучили да оду на викендицу код другог пријатеља. После три дана се јавио и рекао: „Овде је сјајно друштво, остаћу још недељу дана. Можда и две.“ Кући се није вратио пола године.
Све то време живео је с другом женом, али је и даље играо представу. Зашто? Хтео је да оде тихо, без буке, без свађа, без разбијених тањира. Надао се да ће се жена навићи на самостални живот и сама рећи: „Заправо, овако ми је и боље.“ Тако би могли да остану пријатељи“, закључила је ову причу ауторка.
У почетку је жена била срећна што има прилику да мало одмори сама. Онда је почела да осећа нелагоду, страх, немир. Напослетку је схватила шта се догађа и, уместо беса, осетила захвалност – муж је све осмислио тако да избегне стрес. Дванаест година су провели заједно, а он се и даље „брине“ о њој…
Према ауторки, више је личило на кукавичлук и бежање од одговорности.
Психијатар је одговорио:
„Када се венчају, људи, у већини случајева, престају да живе једно за друго, као што су то радили раније. Уместо тога, почињу да живе једно поред другог, али за неког трећег. А мужу убрзо долазе опасни супарници: кућни послови и деца.“
Но, како тврди ауторка, није у питању ривалство у породици, већ нешто друго,
„Превише пажње може да замори. Човеку досади монотонија, рутина. Помисао да ће му живот заувек изгледати овако, и никако другачије. Тера га да се запита: да ли је могуће живети другачије? „У 80 одсто случајева мушкарац не одлази код друге жене. Он одлази да промени свој живот“, закључује на крају ауторка.
stil.kurir.rs/novosadska.tv
