26. јануара 2017. године на сахрани југословенског политичара и некада високог функционера Бошка Крунића окупљенима се обратио његов саборац Живан Берисављевић. У овом обраћању Живан је говорио о томе да за Бошком тугује цела авнојевска титовска Југославија и она Војводина за коју се он борио. Каква је то Војводина за коју су се Бошко и Живан борили? То је Војводина која у свом постојању потире све национално и све српско, а негује идеје аутономаштва и сепаратизма у односу на Србију и српски народ.
Њихово познанство потиче још из шездесетих година када су се пробијали на државној и партијској политичкој лествици тадашње социјалистичке Југославије.
Путеви им се поново укрштају осамдесетих година када обојица постају део политичког Покрајинског руководства.
Бошко Крунић је био председник Председништва Централног комитета Савеза комуниста Војводине у два наврата од 1981. до 1982. године и од 1984. до 1985. године, а након тога и председник Председништва Централног комитета Савеза комуниста Јуоглсавије у периоду од 1987. од 1988. године.
Живан Берисављевић је био амбасадор СФРЈ у Великој Британији и Републици Ирској.
По повратку у земљу након 1981. године обављао је бројне функције међу којима је најзначајнија члан Председништва Покрајинског комитета Савеза комуниста Војводине. На тој позицији дочекао је „Антибирократску револуцију“.
Како је Устав из 1974. године дао превелике надлежности покрајинама, по том питању се отворила велика расправа између Србије и њених покрајина која ће трајати током целог периода осамдесетих година.
У тим распаравама Бошко Крунић је заступао став да не треба отварати затворена питања, да су покрајине конститутивни елемент федерализма и сматрао је да аутономија Војводине нема додирних тачака са Српском Војводином из 19. века.
Од лета 1988. почели су масовни протести незадовољног становништва против руководства северне српске покрајине.
До рапслета кризе долази 5. октобра 1988. године када су Радован Панков и Михаљ Кертес предводећи незадовољне грађане и раднике фабрика из Бачке Паланке кренули ка Новом Саду.
Тамо су им се придружили радници из новосадских фабрика и заједно су се упутили ка згради Покрајинског комитета где су тражили смену Преседништва Покрајинског комитета Савеза комуниста Војводине.
Целокупно покрајинско руководство је поднело оставке, а међу њима су били и Живан Берисављевић и Бошко Крунић.
Након „Антибрикоратске револуције“ Живан Берисављевић је поднео оставку на све јавне функције а затим је убрзо искључен и из Савеза комуниста.
Своју политичку борбу наставио је као председник Свенационалног демократског фронта Војводине, Уније социјалиста Војводине као и Политичког савета Социјалдемократске партије Војводине.
Учествовао је у прављењу четири Војвођанске конвенције које су имале за циљ да кроз промене Устава дефинишу положај Војводине, и на крају доведу до формирања Савезне републике Србије која би имала федералистичко уређење, а Војводина би имала статус републике у оквиру такве државе.
Неки од учесника конвенције су се залагали за референдум у коме би се грађани опредерили о будућем статусу Војводине.
Са таквим идејама се слагао и Берисављевић који је говорио: „Војводина и Србија треба да буду два статусно равноправна ентитета, две републике у саставу Савезне Републике Србије.“
У својим интервјуима је износио став је да након решавања питања Косова треба отворити питање Војводине: „Сматрам да долази време за трајно решавање статуса Војводине, као најкрупнијег нерешеног унутрашњег уставно-политичког питања, убрзо након постизања споразума о Косову.“
До самог краја свог политичког рада и Бошко Крунић и Живан Берисављевић су радили на удаљавању Војводине од Београда и остатка Србије и ширењу њене аутономије.
Својим ставовима трудили су се да прикажу неки другачији карактер Војводине од оног изворног како је она у оригиналу настала и како једино може да постоји са свим народима који у слози и миру вековима живе на њеном простору као СРПСКА ВОЈВОДИНА И ДЕО ЈЕДНЕ ЦЕЛОВИТЕ И НЕДЕЉИВЕ ДРЖАВЕ СРБИЈЕ.
