Сваки родитељ жели најбоље за своје дете. И има свој начин васпитања како би га извео на прави пут. Међутим, многи родитељи несвесно праве одређене грешке које негативно утичу на дечје самопоуздање. Психолошкиња Радмила Грујичић у разговору са Жену открива које фразе родитељи никако не треба да изговарају јер могу да оставе далекосежне последице.
Самопоуздање је кључно за срећно детињство и утиче на каснији живот.јако је битно да родитељи граде самопоуздање детета од малих ногу. Али, некада из најбоље намере својој деци говоримо неке ствари које на њиховом срцу остављају дубоки траг. Зато смо ми питали психолошкињу Радмилу Грујичић да нам објасни где родитељи најчешће греше и како да ојачају дечје самопоуздање.
Најчешћа родитељска грешка је претерани критицизам, наводи др Радмила Грујичић.
– Родитељи се из најбоље намере труде да детету дају савете како би било што бољи ученик, али се онда претварају у строге критичаре. Конкретно, најчешће изговарају следеће фразе: „Ниси добро то урадио“, „Немој да си глуп“, објашњава психолошкиња.
Критикује се личност детета
Наша саговорница даље објашњава да родитељи врло често упућују критике које се односе на личност детета, а не на конкретну грешку.
– Ако дете нешто разбије, родитељи често то пропрате коментаром: „Баш си трапав“, „Немој да си смотан“, „Зашто си толико глуп“, упозорава она.
Претерана брижност
Учестала родитељска грешка је и претерана претерана брижност, сматра психолошкиња.
– Родитељи треба да знају да претерана брижност у битној мери снижава дечје самопоуздање, а и чини да се осећа анксиозно. Сваки корак детета је пропраћен следећим порукама: „Немој да си неопрезан“ , „Буди опрезан“, „Не веруј другима, може то и да ти се деси“, “ Немој да си опуштен“, Свет није сигурно место“, „Свако хоће да те превари“, Не веруј никоме“…
Или су превише поред детета или их нема нигде
– Родитељи некада превише раде и немају довољан контакт са дететом, а тај контакт иако постоји није квалитетан. Психолози се слажу да је боље можда и да мање времена проведете са дететом, али да је то квалитетно. Веома је важно да питате своје дете како се осећа и да се бавите њим – истиче Радмила Грујичић.
– Са друге стране, често се дешава да родитељи превише времена проводе са децом, али у смислу да на на њих пројектују своје неиспуњене жеље и потребе. Дете има гушћи распоред него одрасли – стално јури за неким постигнућима, а то никако није добро. На пример, мора да иде на што више тренинга и часова, што приватних што државних, те на такмичења – наводи она и додаје да психолози сматрају да је то последица нарцисоидних родитеља који кроз децу покушавају да пумпају свој его.
Како ојачати дечје самопоуздање?
Психолошкиња Радмила Грујичић наглашава да је за здраво дечје самопоуздање јако важно успоставити баланс.
– Треба да постоји критика, али и похвала. Критика треба да се односи на конкретан поступак. Када упућујемо критику, морамо дати и аргументе зашто критикујемо и шта мислимо о томе. Притом, морамо бити отворени и да чујемо дете. Можда оно има другачије потребе и жеље, можда се нешто догодило, једноставно да му дамо прилику да га чујемо – објашњава наша саговорница.
Како даље саветује, критика треба да буде усмерена на конкретну ствар, не на личност.
– Потребно је да мало више гледамо своју децу, а мање да пратимо пројекције шта бисмо ми волели. Или да нађемо меру између неприсутности и претеране присутности. У смислу да дете зовете више пута дневно, када има контролни, одмах га зовете да проверите како је урадио, као да је то најважније.
Према њеним речима, академска знања јесу важна, али најважније је како се дете осећа – да је задовољно и срећно.
– Врло је важно за самопоуздање да подржите своје дете, у смислу да га питате шта мисли и дате му подршку и похвалите га за изражен став. Сваки педагог и родитељ треба да види шта су развојне фазе, на чему би дете требало да ради, а шта је оно што већ добро ради. Многа деца имају неке таленте – ако на пример, не зна математику, можда добро зна атлетику, ликовно или свира неки инструмент. Реците да је то прелепо. Најважније је да деца буду стабилна и здрава. Такође, битно је да буду усмерена на здраве начине провођења времена (физичка активност, музика) – закључује Радмила Грујичић.
Које су последице?
– Доказано је да трауматска искуства и све ове грешке праве неуротичну личност – особу која носи трауматска исксутва кроз живот и понавља тај образац неког осећања и личне несигурности. Таква несигурна особа често пројектује страхове у односу са другим људима и у радном окружењу – упозорава психолошкиња и истиче да се то без психотерапије тешко може излечити и превазићи.
Како даље наводи, због потиснутих страхова и несигурности, током живота могу да се створе ментални и здравствени проблеми.
– Може да се развије депресија и анксиозност – каже Радмила Грујичић.
Фото: Pexels
