Одлука о присаједињењу Срема матици Србији донета је 24. новембра 1918. године чиме је остварен вековни сан тамошњих Срба.
Био је то један од првих крупних резултата велике победе Срба после пробоја Солунског фронта средином септембра и муњевитог ослобађања простора ондашње Краљевине Србије, што је крунисано ослобођењем Београда 1. новембра.
На Великом народном збору Сремаца у Руми, одржаном 24. новембра 1918. донета је неодложна одлука о припајању Срема Краљевини Србији.
У Руми је тог дана одржан Велики народни збор, којем су присуствовали изасланици свих делова Срема, како је претходно договорено, њих приближно 700. Тежило се да постоји потпуна заступљеност свих крајева Срема.
Отуда, нису били присутни једино представници дела западног Срема, односно крајева у којима је преовлађивао елемент опредељен за лојалност дотадашњој Аустроугарској.
Истакнуту улогу током припреме и одржавања Великог народног збора Сремаца у Руми имао је Жарко Миладиновић, угледни адвокат и познати национални радник.
Почев од године 1893. у Руми је водио адвокатску канцеларију, а уређивао је такође гласило „Српска самозаконија“. У заглављу тог месечника налазио се поднаслов „Лист за српске народне автономне ствари“.
За већину Срба са простора Војводине, у то време, главни циљ је био стицање, односно повратак аутономне српске територијалне јединице, како је прокламовано на Мајској скупштини у Сремским Карловцима 1848. Пошто је мађарска буна угушена бечки двор је заиста 1849. устројио територијалну јединицу Војводство Србија и Тамишки Банат, као посебну крунску земљу, што је на жалост потрајало само до 1861. Срби су уосталом још од краја 17. века имали привилегован статус који има је даровао бечки двор, што је, додуше, често нарушавано.
Прилике су се, међутим, промениле када је почео процес распада Аустроугарске, као последица пораза у Првом светском рату, односно склопа међународних околности.
У јесен те 1918. за Србе, па и Буњевце, није било дилеме да је пут Војводине присаједињење Краљевини Србији.
Делегати које је Жарко Миладиновић упутио, односно Народни одбор чији је био првак, молили су у Шапцу да српска војска најбрже могуће пређе у Срем. Раша Крнић, српски родољуб, иначе коњички, улански официр, 4. новембра захтевао је у Шапцу, у команди Дринске дивизије, да српске трупе што пре пређу у Срем.
Потом, на Великом народном збору у Руми, 24. новембра 1918. захтевано је неодложно уједињење, односно стварање заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца под скиптром краљевског дома Карађорђевић, а пре свега, донета је одлука о безусловном присаједињењу Срема Краљевини Србији.
Са Збора је упућена сугестија Народном већу из Загреба да се што пре реализује уједињење односно образовање заједничке управе са средиштем у Београду.
Наглашено је, међутим, да је становиште народа Срема да их на предстојећој Мировној конференцији може заступати искључиво Влада Краљевине Србије.
Сутрадан, делегација Великог народног збора одржаног у Руми предала је у Новом Саду закључке, Резолуцију првацима Велике народне скупштине Срба, Буњеваца и осталих Словена Баната, Бачке и Барање, која ће прогасити присаједињење Краљевини Србији.
Сазивање и одлуке Великог народног збора у Руми биле су круна великих победа српске војске које су, поред других узрока, довеле до распада Двојне монархије, а чиме је омогућено уједињење 1918. године.
Пошто је српска војска 15. септембра 1918. пробила Солунски фронт, запутивши се великом брзином у ослобађање отаџбине, уследила је, 29. истог месеца, капитулација Бугарске. Фердинанд, владар те земље абдицирао је затим.
Срби и Французи поразили су убрзо потом немачке трупе код Ниша (11. немачка армија). Покушај стварања немачко аустријске линије северније на потезу Књажевац Крушевац Краљево, такође је био безуспешан. Пошто је 26. октобра ослобођен Крагујевац отпор Немаца у Србији је заправо престао. Београд је ослобођен 1. новембра.
Аустроугарска је капитулирала већ 3. новембра. У општем хаосу који је владао на просторима дотадашње државе Хабзбурга, огласио се низ националних покрета за осамостаљење.
Почев од Чеха, који су и иначе имали јак национални покрет са знатним међународним утицајем. Њима су се придружили и Словаци. Сличне тенденције биле су видне код Италијана, Румуна, Пољака који су иако лојални Бечу сада стварали сопствену државу, па делом и међу Мађарима. Чак је и међу аустријским Немцима постојала идеја одстрањивања Хабзбурга и уједињења Немаца.
Међу Србима дилеме није било, у складу са прокламованим ратним циљевима Србије, и вековном тежњама Срба из неослобођених крајева одмах се приступило уједињењу. Претходно, Срби на простору Срема, Баната, Бачке, истичу српска знамења, слике краља Петра, српске заставе, разоружава се апарат Аустроугарске, организује се прихват српских војника који се враћају из заточеништва, позива се српска војска.
Српске трупе, током раног поподнева 3. новембра, прелазе у Банат. Наредба је била запоседање простора до линије Бела Црква Вршац Темишвар.
Из Шапца, 4. новембра, српске трупе прелазе у Срем, улазе у Кленак, потом у Сремску Митровицу. Српска војска је Земун ослободила 5. новембра, чему су такође претходиле молбе грађана Земуна.
Команда Прве српске армије пребацује потом извиђачка одељења пут Руме, Митровице, Инђије. У Митровици их дочекује српска претходница пристигла из Шапца.
У Руми је већ постојала организована српска власт на чијем челу се налазио др Жарко Миладиновић. У тој вароши је оформљена Српска гарда, која је обезбеђивала ред и мир.
Аустријанци и Немци највећим делом су напустили Срем током 5. новембра. Током 7. новембра српске трупе запоседају Сурчин, Бечмен, Јаково, Добановце, Јарак, Митровицу, Буђановце, Руму, Врдник, Ириг, Инђију, крећу се пут Вуковара.
Према наредби заповедника Прве српске армије, од 8. новембра, Дринска дивизија је одређена за запоседања Срема, и даље акције пут Славоније, са непосредном обавезом да се поседне простор до линије Печуј, Осек, Босански Брод.
Долазак српских трупа Срби су свуда пропратили незапамћеним одушевљењем, славље и гошћење трајало је данима. У том смислу боравак у богатој Војводини, испоставио се као изненађење за навопридошле српске трупе.
Коњички ескадрон Дунавске дивизије 9. новембра се из Сремских Карловаца запутио у Петроварадин. У тој варошици се због постојања гарнизона у Петровардинској тврђави, очекивао могући отпор, што се није догодило. Из Петроварадина, та формација под командом мајора Бугарског, 9. новембра ослобађа Нови Сад.
Прву одлука о присаједињењу Србији, у свим новоослобођеним крајевима те 1918. године, донели су Сремци, на Великом народном збору у Руми.
По стварању Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, 1. децембра 1918. Жарко Миладиновић био је народни посланик, извесно време и министар. Тестаментарно је сву имовину даровао вољеној Руми.
Срем је претходно, вековима, био средиште великог српског националног покрета, буђења, отуда и низа важних институција Срба, црквених, са више десетина манастира и Митрополијом у Карловцима, националних, просветних, попут низа читаоница, богословске школе, Карловачке гимназије.
Још у време Карађорђеве буне 1804. главни извор снабдевања устаника оружјем, муницијим, добровољцима, био је Срем. Убедљиво највећи проценат добровољаца у српској војсци током Првог светског рата са простора Аустроугарске долазио је из Срема, као приликом одбране Београда 1915. године.
Фото: wikipedia
