Средњи век асоцијација је на многе мистерије, неразјашњене догађаје, неиспричане потпуне истине, незамисливе легенде које се вековима преносе са генерације на генерацију и у одређеним верзијама живе бесмртно.
За многе понекад ни сами историчари нису сигурни у којој мери су, заправо, народна предања произишла из маште, а колико измењене приче засноване на реалним догађајима. Почеци једне такве сежу чак у 12. век, а име јој је: „Зелна деца из Вулпита“.
Прича о деци из Вулпита је највећа средњовековна неразјашњена мистерија. Да открију да ли је посреди поптуна легенда или је прича имала упориште у „живој људској причи“, покушавају чак и историчари. А оно што скоро цео миленијум збуњује стручњаке, али и светску јавност која се интересује за овај догађај јесу питања – да ли заиста постоји могућност да су деца имала зелену кожу и да ли су могла живети и преживети под земљом – како су тврдила?
А њихова прича почиње истим речима којима смо се ‘увлачили’ у чувене бајке: „Некада давно..“.
У 12. веку, двоје чудне деце стигло је у мало енглеско село по имену Вулпит. Дечак и девојчица говорили су непознати језик, носили су чудну одећу и, што је најфасцинантније, имали су зелену кожу.
У Енглеску стигли из „земље вечног мрака“
У овом раздобљу Енглеска је била нестабилна, а живот људи надасве неуредан и неуређен. Век пре тога, 1066. године, Вилијам Освајач је победом код Хестингса преузео краљевство, које је већ патило од сукцесије, али и кризом захваћених државних и друштвених уређења.
У ово време превирања поменути непознати дечак и девојчица залутали су у село Вулпит, смештено у брдима Сафолка. Њихова појава запрепастила је мештане. Зелена кожа, несвакидашња одећа; нису говорили енглески, француски или латински. Сељани су покушали да их нахране, али би одбијали храну. Јели су само сирови пасуљ. Када је бригу о њима преузео локални витез, познат као сер Ричард де Калн, постепено су почели да мењају навике.
И како се њихова исхрана променила, тако се променила и боја коже, па им је тен (опет) био као и већини беле расе. Међутим, како легенда каже, дечак се разболео и умро. Девојка је преживела и наставила да живи и ради у витешком домаћинству. Крштена је и добила име Агнес. Приповеда се и да је Агнес научила енглески, па открила мистерију свог порекла и доласка у ово енглеско село. Тврдила је да потиче из Земље Светог Мартина – „места вечног сумрака које је дубоко под земљом“.
„Сунце никада није сијало у Земљи Светог Мартина, али је река текла кроз њихов подземни дом“, каже легенда.
Пратили стадо и звук звона, па из пећине стигли у Волпит
Агнес је објаснила да су она и њен брат чували стадо свог оца када су наишли на пећину. Ушавши у пећину, дуго су лутали кроз таму док, пратећи звук звона, нису изашли на другу страну, ушавши у јарку сунчеву светлост, која их је изненадила. Тада су се нашли у јарку, који су локалци ископали да ухвате вукове (по овим јамама је и село добило име). Тада су их нашли жетеоци, након што су чули њихов плач.
Фото: Screenshot / Somewhere Sinister / youtube
Она се касније удала за племића Ричарда Бара, који је служио краљу Хенрију II као судија и амбасадор, а након тога губи јој се сваки траг.
Теорије историчара о доласку зелене деце и њиховој боји коже
Неколико аутора дало је своју верзију ове интригантне приче и покушало да одгонетне мистерију и митске елементе преведе у реалан контекст: Ралф од Когешала, католички свештеник, Вилијам од Њубурга, члан Августинског реда, Вилијам Камден, енглески антиквар, и бискуп Франсис Годвин, историчар и писац фантастике. Његов колега Џефри Џером Коен верује да прича симболизује борбу између различитих етничких група у Енглеској током средњег века.
Иначе, „Земља Светог Мартина“ никада није постојала у Уједињеном Краљевству. Ипак, како је у то време сваки капетан брода давао своје име мањим острвима која први открије, можда је неко острвце близу Енглеске или Ирске тада називано тим именом.
Поједини историчари не виде овде никакву тајну, већ тврде да се заправо ради о деци досељеника, Фламанаца (народа германског порекла, католика, који и данас живе у Белгији). То би објаснило непознат језик којим су деца говорила. Такође, северна Европа је доста хладнија, што објашњава мање сунца.
Било је неколико таласа имиграције Фламанаца у Енглеску. Први се десио 1066. године инвазијом Вилијама Освајача. Наиме, његова краљица била је Матилда од Фландрије.
У 12. веку је дошло више фламанских миграната, који су бежали од еколошких катастрофа и пренасељености. Хенри I им је пожелео добродошлицу у Енглеску, поклонивши им земљу у Пемброкширу. Одатле су се раширили по Енглеској. Међутим, Хенри II је почео да их прогони 1154. године, верујући да они уносе пометњу у енглеску трговину.
Неки, пак, сматрају да је реч о потомцима ирских досељеника насељених у области Форнам, коју је црква називала „предео оца Мартина“.
Форнам Сент Мартин налази се, иначе, недалеко од Вулпита. То је место побуне против Хенрија II, која је трајала од 1173. до 1174. У битку се укључило хиљаде фламанских плаћеника, па зато одређени историчари верују да су деца Вулпита могла бити фламански имигранти који су побегли у шуму или локалне пећине.
Ако је фламанска заједница била заштићена под земљом од снага Хенрија II, историчари сугеришу да нису имали приступ храни, али ни сунчевој светлости. Дечји описи реке и вечног сумрака могли би бити пространи пећински системи и сва је прилика да су се религија, митологија и историјске чињенице спојиле у чудесну бајку.
Објашњене за зелену кожу неки налазе у хлорози, медицинском стању које изазива хроничан недостатак витамина (звано и „зеленика“ или „зелена болест“).
Бајка о „Ивици и Марици“ заснована на зеленој деци?
Прича је, иначе, први пут штампана средином 19. века. У то време, „Бајка о зеленој деци“ била је позната и у Француској и Немачкој, а можда су и браћа Грим „Ивицу и Марицу“ делимично засновала на њој.
Данас се на улазу у Вулпит налази метални знак с двоје деце и вуком заштитником изнад њих.
Фото: Screenshot / Somewhere Sinister / youtube
