Краљ Александар Карађорђевић Ујединитељ, владар који је предводио Србију у победоносним борбама од 1912. до 1918. у оба балканска и Првом светском рату, чија је круна било стварање Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, односно Југославије, убијен је 9. октобра 1934. пре 90 година.
Из Првог светског рата Александар Карађорђевић, тада регент престолонаследник, изашао је као ратни заповедник овенчан славом и изузетним међународним угледом.
Као резултат ратних победа, 1. децембра 1918. регент Александар је у Београду, у палати Крсмановић, на Теразијама, његовој привременој резиденцији, прогласио стварање Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца. Видовданским Уставом 1921. коришћен је назив Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, да би 1929. земља била преименована у Краљевина Југославија.
Александар Карађорђевић рођен је 16. децембра 1888. године, гледано по грегоријанском календару, као другорођени син кнеза Петра I Карађорђевића, потоњег краља, и Љубице, Зорке, рођене Петровић. Син кнеза Александра који је владао Србијом од 1842. до 1858, унук вожда Карађорђа, кнез Петар, иако рођен у Београду 1844. године, од 1858. до Мајског преврата 1903, налазио се у емиграцији. Србијом је владала династија Обреновић.
Пошто су краљ Александар Обреновић и краљица Драга убијени у Мајском преврату, маја/јуна 1903. на престо Србије доведен је кнез Петар Карађорђевић, крунисан за краља септембра 1904.
Тај догађај означио је суштинску промену, не само у унутрашњој политици Србије. Показаће се временом да је то био и почетни моменат нове орјентације земље. Исто тако, стил владавине је потпуно промењен. У време Обреновића, и краљ Александар, а поготово краљ Милан, неговали су манире углавном уобичајене за оновремене европске дворове. Постојала је видна недодирљивост краљевског дома, одељеност од стварности земље, извесна театралност и удаљеност.
Нови владар Србије, краљ Петар I Карађорђевић, био је напротив народски владар, скроман, штедљив, сасвим непретенциозан. Манирима је више личио на војника него на ондашње владаре. Стари краљ, иначе полазник француске војне академије, ратовао је у Француско пруском рату 1870/1871. када је и одликован, и у Босанскохерцеговачком устанку 1875/1877, под именом Петар Мркоњић.
Имао је троје деце, Јелену (1884 – 1962) удату 1911. за руског великог кнеза Јована Константиновича Романова, Ђорђа (1887 – 1972) и Александра (1888 – 1934) потоњег краља.
Старији син Ђорђе био је престолонаследник од 1903. до марта 1909, када је био приморан да се повуче. Постојала је на ту тему такорећи општа сагласност, због његовог самовољног и необузданог понашања. Сам краљ Петар марта те 1909. није више имао дилему да би ваљало да се Ђорђе, који је постао предмет опште подозривости ако не и омразе, повуче.
Престолонаследник је потом постао млађи брат Александар, који се у то време налазио на школовању у Санкт Петербургу, у Пажевском корпусу, под окриљем Николаја II Романова. Претходно се школовао у Женеви. Неговао је, показаће се, битно другачије манире од старијег брата, био је тих, опрезан, промишељен, одговоран, попут оца највише је личио на војника.
Престолонаследник Александар вешто је водио Прву српску армију у Првом балканском рату 1912. године, у величанственим победама на Куманову и Битољу, кључним поразима Турака у том рату. Срби су потом, нападнути од Бугара, однели победу на Брегалници 1913. Победама у балканским ратовима Краљевина Србија одиграла је кључну улогу у одстрањивању Турске из Европе, изузев мањег дела историјскеТракије са Цариградом.
Плод великих победа Србије у балканским ратовима било је ослобођење Старе и Јужне Србије, односно данашњег Косова и Метохије и Северне Македоније. Иако је победа била помућена пошто Србији није дозвољен излаз на Јадран, оштрим наступом Аустроугарске па и Италије чињеница да је најзад ослобођено царско Скопље или Призрен силно је подигла национални понос.
Јуна 1914. године стари краљ Петар препушта му управу земље. Престолонаследник Александар постаје регент. Трагичан стицај околности хтео је међутим да се крајем тог месеца догоди атентат у Сарајеву који ће послужити као изговор да Србија буде увучена у нови рат. На Видовдан, национални револуционар, младобосанац, Гаврило Принцип, усмртио је надвојводу Франца Фердинанда наследника престола Аустроугарске. Ова трагедија биће искоришћена као оправдање за напад на Србију, чиме је изазван Први светски рат.
Регент Александар предводио је српску војску током Првог светског рата. Успеси Србије изненадили су тада свет, после великих победа на Церу и Колубари 1914. Беч је тадашње успехе Србије доживео као страховито понижење. Оскар Поћорек који је заповедао офанзивом на Србију, склоњен је. У јесен 1915. Аустроугарској се на фронту против Србије прикључују Немци, а затим и Бугари, са истока.
Нападанута са севера, запада и истока, неупоредиво надмоћнијим непријатељем, српска војска приморана је на повлачење. После трагичне епопеје одступања преко планинских врлети од Косова, односно Метохије, пут обала Јадрана, у зимским данима 1915/1916, српска војска је, након опоравка на Крфу, пребачена априла/маја 1916. у залеђе Солуна. Британци и Французи су на том потезу после пораза на Галипољу поступно стварали Солунски, или по другима, Македонски фронт.
Прве озбиљне победе, уз тешке жртве, Срби ће постићи на Кајмакчалану, тада граници Краљевине Србије, септембра 1916. када је ослобађан и Битољ. Победама на Кајмакчалану Срби су ослободили део окупиране отаџбине, што је тада имало огроман психолошки ефекат.
Прелом је уследио средином септембра 1918. пробојем Солунског фронта. Српска војска изнела је тежишни део напора који је довео да распада фронта и одмах потом даљег пробоја на север. Убрзо затим Бугарска је иступила из рата, потписала је капитулацију. Следиће распад Аустроугарске, па капитулација Немачке 11. новембра, чиме је Први светски рат окончан.
Разуме се да су тадашње победе српске војске биле резултат не само руковођења у чему је последњу реч имао регент, односно од 1921. краљ Александар, него и квалитета официрског кадра оновремене Србије. Тако је Радомир Путник за победу у Кумановској бици добио чин војводе. Степа Степановић награђен је на истоветан начин за победу на Церу, Живојин Мишић по победи на Колубари. Петар Бојовић је чин војводе добио након пробоја Солунског фронта.
Београд је ослобођен 1. новембра 1918. Потом је напредовање настављено ослобађањем земаља настањених Србима и уопште Јужним Словенима дотадашње Аустроугарске. Српска војска је тада доспела до Темишвара, Печуја, алпских масива, Ријеке. Већ Нишком декларацијом, владином изјавом, коју је затим потврдила и Скупштина, децембра 1914, државни врх Србије прокламао је да је ратни циљ Србије ослобођење свих Срба, Хрвата и Словенаца.
Уједињење је регент Александар прогласио 1. децембра 1918. у Београду, чиме су, веровало се, коначно остварени национални циљеви.
Основно начело новог државног концепта било је становиште да постоји, или да га ваља градити, југословенско заједништво, јединствен троимени народ, што је још доследније спровођено по увођењу личне владе краља Александра 1929, после трагичних догађаја у Скупштини када је неурачуњљиви Пуниша Рачић, увређен, пуцао на посланике Х С С-а. Уз промену имена државе, тада је изведена и територијална реорганизација, с намером превазилажења наслеђених подвојености. Уведена је управна подела на девет бановина и подручје Управе града Београда.
Доследно је спровођен грађански модел друштва, што се огледало у аграрној реформи, односно одузимању земље од велепоседника страног порекла. Огроман део сељака у Словенији, Далмацији, Славонији, Хрватској, Босни тада је први пут добио земљу. Претходно, проценат беземљаша у тим покрајинама био је огроман. Бивши власници су обештећени. Лична влада краља окончана је доношењем новог Устава септембра 1931.
Краљ Александар Карађорђевић, без дилеме један од највећих владара у историји Срба, убијен је 9. октобра 1934. у Марсељу, приликом званиче посете Француској. Убијен је творац земље, носилац и државне и националне идеје Југославије.
Позадина атентата није јасна. Непосредни извршилац био је Бугарин. Организатор је био усташки зликовац Еуген Дидо Кватерник. На краља је је претходно бар у два наврата покушан атентат, као 1921. у Београду, када је почнилац био Спасоје Стејић, комуниста. Усташе су покушале да га убију и приликом посете Загребу децембра 1933, атентатори су међутим били притиснути масом која је поздрављала краља. Нема дилеме да су усташе уживале подршку Мусолинијеве Италије, као и Мађарске. Совјетска историографија потенцирала је да иза убиства стоји Берлин, односно нацистичка Немачка, са друге стране, поједини аутори из оквира руске беле емиграције тврдили су да се у далекој позадини убиства краља Александра налазе совјетске тајне службе.
У складу с тестаментарном жељом почившег краља земљом је надаље управљало Намесништво чија је прва личност био кнез Павле Карађорђевић, до пунолетства краља Петра II.
Фото: wikimedia.org
