На данашњи дан пре 29 година нападом на тадашњу Републику Српску Крајину, почела је хрватска војно-полицијска акција „Олуја“ у којој је скоро 2.000 Срба убијено, а 220.000 протерано.
Србија и Република Српска Дан сећања на страдале и прогнане заједно обележавају од 2015. године.
Централна манифестација обележавања Дана сећања на све страдале и прогнане у хрватској оружаној акцији „Олуја“ одржана је јуче на стадиону Лагатор у Лозници, где је, пред 30.000 окупљених људи, председник Србије Александар Вучић поручио да се српском народу никад више неће догодити ни погром ни прогон.
Хрватска војно полицијска акција „Олуја“ почела је у зору 4. августа и трајала је до 7. августа 1995. Операције су касније настављене и током септембра, на простору БиХ, односно Републике Српске.
Био је то највећи егзодус Срба у Европи после Другог светског рата, а међу погинулима, односно убијенима 65 процената су били цивили, од којих је готово три четвртине било старије од 60 година. Готово трећина, 29 одсто убијених, биле су женске особе, већином старице.
Агресија је започела жестоким дејствима на простор тадашње Републике Српске Крајине, односно север Далмације, Лику, Кордун и Банију.
Простор Републике Српске Крајине који је нападнут налазио се притом под заштитом ОУН-а, као сектори „Југ“ и „Север“, по Венсовом плану из 1991. Простор Барање, Источне Славоније и Западног Срема по истом плану био је сектор „Исток“ ОУН.
Хрватски врх је одлуку о агресији на РСК, односно почетку операције „Олуја“ донео 31. јула 1995, током састанка на Брионима, у резиденцијалном објекту који је користио Јосип Броз Тито.
Према Брионским транскрипатима записника са тог састанка, Фрањо Туђман, ратни председник Хрватске, прецизно је изрекао шта је основни циљ, нагласивши: „Да нанесемо такве ударце да Срби практично нестану“. Говорио је о одстрањивању „реметилачког фактора“ коментаришући притом да је реч о „страном, повијесно одвојеном“ елементу, који ће, како је навео, довести до неопходне, позитивне, етничке хомогенизације. Поручио је да притом треба ширити причу да ће свима бити загарантована грађанска права.
Укупна бројност хрватских војно полицијских снага, које су учествовале у агресији, била је већа од 130.000, а понегде се појављује и број до 150.000. Постојало је такође њихово садејство са приближно 25.000 припадника муслиманске тзв. Армије БиХ. Учествовале су такође јединице Хрватског већа одбране, односно војске Хрвата у БиХ.
У то време, укупна бројност припадника Војске Српске Крајине била је највише 34.000. Били су то огромном већином резервисти који су, по сменама, већ пуне четири године држали положаје, односно чували своје домове и породице.
Агресија је започела у 5.00 часова ујутро 4. августа, жестоким дејствима артиљерије и ракетних формација, а прва мета били су системи веза РСК који су брзо онеспособљени.
Током поподнева или вечери тог дана, поступно започиње евакуација цивила. Извлачење је углавном ишло у два правца, преко Срба, и северније преко Двора.
Око поднева наредног дана, 5. августа, појављују се информације да су хрватске трупе ушле у Книн, које се испостављају као тачне. Пад Книна имао је огроман психолошки ефекат.
Четвртог дана од почетка операције, у вечерњим сатима Гојко Шушак, тада министар одбране Хрватске, иначе, познати првак усташке емиграције у Канади, објавио је да је војна акција „Олуја“ окончана.
Истражна Комисија ОЕБС у извештају од 10. августа навела је: „Постоје директни докази о систематском паљењу кућа цивила и друштвеног власништва, укључујући предузећа, од ХВ-а, цивилне полиције и припадника специјалних формација полиције“.
Савет безбедности ОУН донео је Резолуцију бр. 1009, 10. августа 1995, којом је од Хрватске тражена заштита цивила и њихове имовине. Поменуто је и кажњавање оних који су починили злочине.
Хрватске снаге дејствовале су и по цивилима у избегличким колонама, а најпознатији је злочин на Петровачкој цести, када је на цивиле, жене, децу и старце, пуцано из авиона ратног ваздухопловства Хрватске. Усмрћено је 10 особа, међу којима четворо деце, а рањено је преко 50 особа.
Међу онима који нису избегли бројни су страдали.
Избегличке колоне су се кретале пут истока, део се задржао на простору Републике Српске, а већина се запутила у Србију. У прихвату избеглих посебно ће се истаћи становници Приједора и Бања Луке.
Агресија Хрватске акцијом „Олуја“ настављена је операцијама „Маестрал“ и „Уна“ у септембру 1995. године.
Према пресуди хашког Трибунала за бившу Југославију, из априла 2011, „Олуја“ је била удружени злочиначки подухват, на чијем челу се налазио председник Хрватске Фрањо Туђман. А „циљ (је) био присилно и трајно уклањање српског становништва и насељавање тог подручја Хрватима“.
За 29 година од операције „Олуја“, хрватско правосуђе подигло је три оптужнице за ратне злочине над крајишким Србима и то против укупно седморице припадника хрватских војних и полицијских јединица, а суђења су резултирала са две осуђујуће пресуде, од којих је једна правоснажна.
Од 12 оптужница подигнутих пред Међународним кривичним судом за бившу Југославију у Хагу за злочине почињене током рата у Хрватској од 1991. до 1995. само две се баве злочинима над хрватским грађанима српске националности. Генералима Анти Готовини, Ивану Чермаку и Младену Маркачу у Хагу се судило за злочине почињене током и након операције „Олуја“.
Генерали Готовина и Маркач најпре су једногласно проглашени кривима и осуђени на 24, односно 18 година затвора да би у жалбеном поступку обојица била ослобођена тесном већином гласова (3:2). У тим пресудама Расправно и Жалбено веће су – на основу истих чињеница и истог права – дошли до дијаметрално супротних закључака о некима од кључних питања о којима су се на суђењу спорили тужилаштво и одбрана.
Жалбени поступак је, за стандарде Трибунала, трајао рекордно кратко, а пресуда је написана на само 54 странице, због чега је у правничким круговима називају „памфлет пресуда“.
Фото: Танјуг видео архива
