Споразум којим је прекинута агресија НАТО на Србију, односно Савезну Републику Југославију, потписан је 9. јуна 1999. пре 25 година.
Војно технички споразум, после петодневних тешких преговора, потписан је касно ноћу 9. на 10, на војном аеродрому код Куманова.
Потписали су га Мајкл Џексон, британски генерал, потом командант КФОР-а, односно међународних снага на Косову и Метохији, до октобра 1999. године, у име НАТО, и генерали Војске Југославије и полиције Србије Светозар Марјановић и Обрад Стевановић, као представници Савезне Републике Југославије.
Војно техничким споразумом одређен је рок од 11 дана за повлачење снага Војске Југославије и Полиције Србије са простора Косова и Метохије.
Уместо њих у јужну српску покрајину доведене су јединице КФОР, већином из земаља чланица НАТО.
Наредног дана агресија НАТО на Србију, односно Савезну Републику Југославију, обустављена је. Истог дана, 10. јуна 1999, усвојена је Резолуција 1244 Савета безбедности ОУН.
Током преговора, представници Савезне Републике Југославије посебно су инсистирали да повлачење снага Војске Југославије и полиције мора бити временски усклађено са предстојећим доласком међународних безбедносних снага на простор Косова и Метохије, с превасходним циљем да се колико је могуће избегне безбедносно празан простор.
Постојала је намера да се тим путем обезбеди елементрана стабилност, односно сигурност свих грађана на простору Косова и Метохије, што се углавном показало као празна нада.
Такође, представници Савезне Републике Југославије, посебно су инсистирали да међународно безбедносно присуство на Косову и Метохији, мора бити искључиво под окриљем Организације Уједињених Нација.
Овим путем, представници СРЈ доследно су поштовали претходно изражену вољу, одлуку, Народне скупштине Србије. Што је предвиђала и изјава Владе СРЈ.
Војно технички споразум темељен је на политичком документу од 10 тачака који је усвојен током преговора председника Савезне Републике Југославије Слободана Милошевића са представницима такозване међународне заједнице Мартијем Ахтисаријем и Виктором Черномирдином, у Београду.
Договору је претходила серија тешких преговора председника Милошевића са Виктором Черномирдином, совјетским и руским дипломатом, личним изаслаником ондашњег председника Руске Федерације Бориса Јељцина.
Јавност је доста касније обавештена да је управо Черномирдин претио тада посебно разорним наставком ратних дејстава, уколико службени Београд не попусти.
Предлог мировног плана у Београд је донео Марти Ахтисари, председник Финске, у својству заступника Европске Уније и генералног секретара Организације Уједињених Нација.
Скупштина Србије усвојила је 3. јуна 1999. године мировни план. Исти је потом одобрила и Влада тадашње Савезне Републике Југославије.
Војно технички споразум потписан код Куманова у основи је подразумевао:
– Прекид непријатељстава између НАТО формација и снага СРЈ, односно Војске Југославије и Полиције Србије.
– Повлачење снага Савезне Републике Југославије са простора Косова и Метохије у року од 11 дана.
– Споразумом је одређено успостављење такозване Зоне безбедности уз административну границу са Косовом и Метохијом, унутар централне Србије и Црне Горе.
– Одређена је ваздушна дубина Зоне безбедности 25 километара.
– Предвиђена је копнена дубина Зоне безбедности пет километара.
– КФОР се обавезао на разоружање терористичке тзв ОВК.
– Међународне снаге су „овлашћене да предузимају све неопходне мере с циљем успостављања и одржавања безбедног окружења за све грађане“.
– Прецизирани су технички детаљи спровођења Споразума.
Ондашњи генерални секретар НАТО-а Хавијер Солана издао наредбу о прекиду агресије на Савезну Републику Југославију током сутрашњег дана, 10. јуна 1999.
Последњи пројектили током агресије НАТО испаљени на Србију, односно СРЈ, пали су 10. јуна 1999, у зони села Кололеч, код Косовске Каменице, у 13.30. На касарну у Урошевцу последњи пројектил пао је у 19.35.
Био је то 79. дан НАТО агресије на Савезну Републику Југославију. Савет безбедности УН усвојио је тог 10. јуна 1999, Резолуцију 1244.
НАТО агресија на СРЈ започела је 24. марта 1999, без одобрења Савета безбедности Организације Уједињих Нација.
Повлачење снага Србије односно СРЈ, започело је 12. јуна 1999.
Војску СРЈ и Полицију Србије заменили су на Косову и Метохији припадници међународних снага под окриљем ОУН, КФОР. У прво време са њима се налазио и невелики руски контингент, који је до тада био стациониран на простору БиХ, у склопу СФОР.
На Косово и Метохију упућено је тада укупно 37.200 војника КФОР, из 36 земаља.
Њихова обавеза била је обезбеђење мира, стабилности и безбедност за све грађане КиМ. Обавеза је такође била и повратак избеглих.
У стварности, по повлачењу снага Србије и СРЈ са Косова и Метохије, Срби на КиМ постали су мета честих напада и злочина.
Резолуцијом Савета безбедности 1244. предвиђен је такође, када се стекну услови, повратак одређеног броја припадника особља СРЈ и Србије, што никада није реализовано.
Повратак војске СРЈ у Копнену зону безбедности омогућен је 2001. године, а ваздушна зона безбедности укинута је 2015. године.
Почев од децембра 2008. године, на Косову и Метохији налазе се такође припадници ЕУЛЕКС, цивилне мисија ЕУ, састављене од полицајаца и судија. Њихов мандат био је спровођење активности везаних за владавину права на Косову.
