Стари цртани филмови, стрипови, фотографије и друге успомене из детињства имају изненађујуће утешан ефекат на многе људе. Има ту више од пуке сентименталности: носталгија може пружити психолошку стабилност и обновити позитивну енергију која ће нас подигнути кад клонемо, тврде експерти за душу, али под једним условом – да је здрава.
Посебан мирис, песма или стари часопис често су довољни да нас врате у неко друго време. Срећније, боље, лепше, безбрижније… Подесују чудесну моћ да нас за трен ока, попут неке временске машине, „убаце“ натраг у детињство, са добро познатим гласовима, местима и оним најважнијим – осећајем сигурности. То посебно искуство, емотивно сећање и чежња за лепим тренуцима из прошлости у психологији се назива носталгија.
Дуго се сматрала тек сентименталним освртом или знаком да се особа не носи добро са садашњошћу, да се не сналази у реалном времену. Међутим, истраживања показују другачију слику. Носталгија може бити важан психолошки ресурс, посебно током периода када се човек суочава са ненадокнадивим губитком, неизвесношћу или исцрпљеношћу.
Термин потиче из грчког језика: „ностос“ значи повратак кући, „алгос“ је бол. Првобитно се односила на бол људи који су дуго били одвојени од домовине и родног краја. Али, не мора нужно да представља чежњу за завичајем.
Данас, психолози схватају носталгију као чежњиво сећање на бољу прошлост. Не ради се само о неутралној рефлексији, већ о емоционалном, горко-слатком искуству у којем се комбинују радост и меланхолија. Сећате се нечег лепог и истовремено сте сетни због сазнања да је то време прошло. Тужни сте, али и захвални јер сте доживели то што вам је толико важно.
Стручни часопис „Јоурнал оф Еxпериментал Социал Псyцхологy“ описује носталгију као међукултурни и универзални људски феномен, као фундаменталну људску емоцију. Према овој анализи, она може ојачати благостање, осећај смисла, друштвену повезаност и психолошку отпорност. Ево једног савршеног примера за ту тезу…
Господин К. има 61 годину. Пре неколико месеци, његова мајка је неочекивано преминула. Са 85 више није била млада, али до самог краја је сматрана изузетно здравом и активном женом. Њена смрт га је, ипак, потпуно затекла. Недеље које су уследиле биле су испуњене посетама владиним канцеларијама и болним процесом чишћења њеног стана. Чинило се да сваки предмет чува успомену. Једног поподнева, господин К. је отворио стару фиоку. Унутра је било неколико гомила стрипова о Микију Маусу. Неке је одмах препознао.
Седа на столицу и почиње да листа странице. Већ код пете или шесте дешава се нешто чудно. Као да су се отворила врата другог света… Цртежи, чак и благо пожутели папир враћају га у детињство. Поново види себе како седи у дневној соби у родитељском дому. Напољу пада киша. Мајка му доноси топлу чоколаду. Нестрпљиво чита најновије авантуре Микија, Паје Патка, Шиље. Слике оживљавају, ту су боје, мириси, гласови… Као да је било јуче.
У почетку га обузима дубока туга – зна да је то срећно детињство одавно завршено. Његова мајка, која је била централни део ових сећања, више није ту. Али, постепено се нешто мења… Захвалност као да одагнава бол. Господин К. схвата да сећања нису изгубљена. Она живе у њему. И заувек ће бити ту. Поново осећа сигурност и огромну срећу што је могао све то да доживи.
Коначно, пажљиво одлаже стрипове и у себи захваљује мајци. Носталгија није однела неизмерну тугу, али га је трансформисала. Губитак постаје повезаност. Туга рађа смисао.
Носталгија се посебно често јавља током стресних периода. Истраживања идентификују неколико типичних окидача: усамљеност, неизвесност, губитак контроле, друштвене кризе, прелазне фазе у животу, смрт блиских особа. Када људи осећају да им нешто измиче или да им недостаје унутрашња стабилност, мозак очигледно подсећа на времена која су била повезана са сигурношћу, блискошћу, и оријентацијом, објашњавају психолози.
Из психотерапеутске перспективе, ово је потпуно разумљиво. Сећање не чува само чињенице, већ и емоционална стања. Они који се сећају срећних тренутака из детињства често истовремено изазивају емоције попут сигурности, поверења, заштите. Но, прошлост се не романтизује аутоматски. Уместо тога, она служи као подсетник да живот обухвата више од садашњег терета.
Зашто стари цртаћи често имају тако смирујући ефекат? Многи одрасли људи и даље гледају серије и филмове у којима су уживали деценијама раније, када су били деца. На први поглед, ово може изгледати као пука навика. У ствари, познати садржај испуњава важну психолошку функцију. Приче су познате, као и ликови и музика, а и заплет је предвидљив. Током неизвесне или стресне фазе живота, оне могу пружити осећај топлине и сигурности. Носталгична искуства тада делују као емоционална противтежа свакодневном животу.
Психолози називају носталгију врстом „когнитивног лека против болова“. То значи да сећања могу помоћи у ублажавању менталне исцрпљености и стабилизацији психолошке равнотеже. Студије такође показују да може ојачати оптимизам, самопоштовање и повезаност са другима. Некад је довољна и ситница да притисне окидач, а осим цртаћа, филмова и серија, то су и стрипови, дечје књиге, омиљена музика из младости, старе породичне фотографије, слаткиши и сладоледи, мириси, играчке, писма, места која смо посећивали, давно заборављене ствари на тавану.
Није важан сам предмет, већ његов значај. Оно што код једне особе не изазива емоције, код друге може откључати читаве светове сећања.
Истраживања показују да носталгија може бити посебно корисна када је свесна и умерена. Постоје различити начини да се то постигне. Пре свега, сакупљајте успомене без бојазни да ће вас неко због тога чудно гледати. Лична кутија са благом испуњена сликама, писмима, књигама или часописима може бити веома корисна у тешким временима. Такве ствари вас подсећају на то ко сте и шта вас је обликовало.
Слушајте музику из претходних година. Музика има веома јак ефекат на евоцирање успомена и епизода које су некад врвеле од емоција. Чак и неколико минута је довољно да се врате позитивна осећања. Гледасте старе омиљене филме, јер познате приче уносе сигурност, а то има „ефекат стабилизације“, нарочито током стресних времена.
Поделите успомене са другима. Разговори са браћом и сестрама, пријатељима или старим друговима могу ојачати осећај повезаности и заједничке историје.
Носталгија није аутоматски поглед уназад, иако се понекад критички посматра јер, према некима, подстиче живот у прошлости. Претерано задржавање на идеализованој прошлости заиста може бити проблематично, али ако је здрава, носталгија не значи одбацивање садашњости, већ коришћење прошлости као извора снаге за „овде и сада“.
Управо у томе би могла да лежи њена снага. Када нас нешто боли, када се суочавамо са губицима, када будућност делује неизвесно, а свакодневница исцрпљује, носталгија нас подсећа да се живот не састоји само од садашњег тренутка, већ да нуди много више опција. Повезује нас са људима, местима и искуствима која су нас обликовала, а све што је потребно може да буде стари стрип, познати цртани филм или укус сладоледа из детињства.
