Председник Србије Александар Вучић говори за Информер ТВ о свим актуелним темама.
– Људи одлучују на изборима. СНС, та странка има свог председника, то је Милош Вучевић, ја ту странку поштујем и волим бескрајно, иако сам само члан органа те странке, никада је нећу напустити и увек ћу је бескрајно волети, јер ја мислим да је та странка спасила Србију. И то сам спреман да доказујем свакоме, буквално је спасила Србију и као феникс из пепела је подигла. Шта год ко говорио, како год ко говорио, нису ствари лаке. Да ли има и лоших људи? Да ли има лоших људи? Да ли има оваквих? Па има свуда. Немате ни једно поље жита у којем нема кукоља, ниједно. Метар са метар, па не постоји да нема кукоља. А не да имате тако велику и огромну странку, а да таквих људи нема. Али су највећим делом то добри домаћини, озбиљни, одговорни људи који су буквално спасавали и успели у томе што се Србије тиче.
– Дакле, уколико добијем подршку од људи за то да будем кандидат за председника владе, само ћу вам једну ствар данас рећи, а тај ћу програм изложити када завршим председнички мандат. Моја идеја је да следећа влада има премијера и најмање и највише 12 министара. Дакле, да то буде најмања влада у нашој историји, али да буду вредни, марљиви људи, енергични људи, способни да преузму одговорност, и људи који знају да ће ту да буду не да би уживали, већ да би радили у интересу грађана. Тако да, то ће бити моје обећање грађанима, и ја ћу то да потпишем. Биће много већа министарства и надлежности у односу на сада њихова појединачна. Министри се увек туку за овлашћење. Кад доносите закон о Влади и министарствима, то је општа туча. А кад их питаш шта су стварно урадили и да ли су се посветили свакој од тих огромних области, наравно да нису.
– Данас гас, људи, 880 долара на 1. 000 кубних метара. Нама данас нафта има ненормалне цене, ненормалне. И наставља се тај сукоб, Америка-Иран, наставља се сукоб у Украјини. Биће ствари за зиму само горе. Ви стварно мислите да је потребно да се неко игра државом и да нам доводи неспособњаковиће, замислите Шошкића да вам буде неко ко треба сутра да води финансије, или Народну банку, или Владу, или било шта. Дела говоре, не речи. На тарабу свако може да напише свашта, па се нико за то на тарабу не залеће. Него гледају људи да ли сте урадили нешто, и шта је то што ћете да урадите. Тако да, ја сам задовољан оним што смо урадили, али морамо себе доста да мењамо, морамо много себе да мењамо. То да ми глумите клуб ексклузивних и много важних људи који треба да ужива по вечерама и ручковима и градским комбинацијама, то или заборавите или нећете бити у тиму.
– Једино право истраживање је оно које долази на изборима. И ја не волим истраживања која нам дају велику предност. Због чега? Е, сад ћу да вам објасним. Зато што се тад људи опусте, зато што тад људи неће да раде, зато што тад људи мисле „готово је и овако и онако“. Да се спремимо ми за расподелу функција и то је једино што их интересује. А мене то не занима. Мене занима да идемо и да покушамо себе да мењамо у разговору са људима. И тај разговор са људима, ви мислите да је то нека безвезна синтагма. Није. То је најтежи посао. Верујте ми на реч, верујте ми на реч, то је тежи посао него било који други. Зато што ви морате да погледате у очи сваког човека, морате да разумете његов психолошки профил, да размените енергију са њим, да чујете смислене и не увек смислене примедбе, питања и све друго. И опет морате да покажете неку врсту одговорности, мање или више љубазности, али одговорности да на озбиљан начин то саслушате и пружите одговоран и озбиљан одговор. То је ужасно тежак посао. И ја зато молим људе, ако хоћете да се бавите овим послом, то морате да радите. То није посао који ће да ти отвори врата да би сместио доњи део леђа на задње седиште аутомобила. То је посао да ти слушаш људе. Да ли су у праву, нису ли у праву, твоје је да доносиш одлуку, на крају крајева. Није твоје да испуњаваш жеље. Твоје је да доносиш одлуке. Одлуке се у оваквим временима веома тешко доносе. Веома тешко. Коју год одлуку да сам донео, ја сам рекао супер, неће да иде авион по Младића, неће да буде ово, неће да иде оно. Критиковали би ме. Рекли би: „Срамота“. Кад урадиш ово, кажу: „Срамота, то ради са ратним злочинцем, геноцидашем, оваквим и онаквим“. Шта год да урадиш, тај посао доношења одлука је ужасно тежак. Ја се уопште нисам руководио тиме шта ће ко да ми каже. Ни изборима, ни тиме шта ће да ми каже Европа, ни било ко други, нити шта ће да ми кажу политички противници. Мораш да имаш циљ, идеју шта је то, због чега, и како доносиш одлуке. И када донесеш ту одлуку, да станеш иза те одлуке и да се бориш за ту одлуку.
– Дакле, ја се озбиљно спремам, уколико добијем поверење народа, како и на који начин да водим владу. Вероватно би ми то био и последњи мандат и онда је време за неке млађе људе. Али бих желео да заокружим све и да завршим и да сваком човеку у Србији буде јасно да смо велика дела направили и много тога урадили. Али ја говорим о том 16. који долази. 12. ће сви Албанци овог света да се скупе на тим протестима и да траже ослобађајућу пресуду, а ја вам сад говорим до чега сам дошао шпијунским каналима. Слушајте, слушајте сад. Намерно сам ово рекао, да би разне будале умислиле не знам шта. Дакле, добио сам информацију, волео бих да није истинита, и био бих најсрећнији на свету да није истинита. Добио сам информацију да ће Хашиму Тачију да „покрију“ притвор тиме што ће да буде осуђен за непоштовање суда или за тако неку будалаштину. За непоштовање суда, а злочини над Србима ништа. А онда ћемо другачије да разговарамо и са Европљанима и са свима другима. Зато што је онда јасно шта су све ово време радили. Лепо да се ми тиме више не бавимо, да знамо да међународна правда и међународно право не постоје за сва та 4-5 трибунала, судова, разних, и овако и онако. И лепо да ми верујемо у своје законодавство и да се не мешамо више у та посла.
Вучић каже да је шеф руске дипломатије Сергеј Лавров био у праву када је рекао да је питање хоће ли Србија у будућности бити у ЕУ.
– Што се мене тиче, ја од тога нећу да одустанем. Одговоран човек мора да сарађује. Бићемо на европском путу, то је једино могуће. А, да ли ће они нас да приме? Па, неће!
