Лидер СНС и саветник председника за регионална питања Милош Вучевић гостовао је у емисији „Неиспричано“, на Курир телевизији.
Он је говорио о детињству, војном року, уласку у политику, али и актуелним друштвеним темама.
–Било је то безбрижно детињство, иако су и тада биле изазовне друштвене околности. Али тога сам постао свестан тек када сам одрастао. Ја се сећам деде са мајчине стране, који је био војно лице, који је ишао у продавницу када јаве да је стигла кафа. Сећам се и рестрикција струје. Оно што је било за похвалити је тај осећај сигурности- да су сви ђаци били једнако обучени, да смо устајали да поздравимо и професора и теткицу. Систем је био да морате да уђете у равну где су сви. Оно што ми остаје посебно доминантно, у позитивном смислу, јесте спорт, култура. Нови Сад је био миран град, јер је такав амбијент био у држави- навео је Вучевић.
Лидер СНС истиче да крајем основне школе почиње да га интересује политика, да га „призива“ ка себи.
-У том тренутку нисам способан да дефинишем политику. Та слика са Газиместана, ја је и даље видим. Крајем 80-их година имате те неке ултра покрете на фудбалским утакмицама, тамо видимо национално диференцирање. У Војводини, у мом граду, креће Јогурт револуција. Појављује се Слободан Милошевић. Почињу да избијају на површину оно што је било закопано 1945. године. Видовдан је био окидач да ја кажем мени се ово допада. Ви тада прво пут видите неке ствари. Ја долазим из партизанске породице, прадеда Михаило, по којем старији син носи име, гине на Кајмакчалану, Солунском фронту, а деда Милош гине почетком 1944. у једној војној акцији на острву Корчула. Мамин тата је био такође на страни партизана- испричао је.
Како наводи даље, сећа се и прве трибине Војислава Шешеља у Новом Саду, али и када их је полиција тукла 1994. године у близини суда.
-Ја сам био активан у смислу изласка на изборе, одласка на митинге. Ја тада видим и Томислава Николића и Александра Вучића, видимо урбаног човека. Шешељ је донео једну нову енергију на политичку сцену Србије. Већи део свог политичког активизма био симпатизер оних који су у опозицији. Те 90-те су носиле наивност, али и већи ниво идеолошке активности- додао је Вучевић.
Некадашњи премијер испричао је и свом војном року, истичући да је део породице његовог покојног оца, део породице живео на КиМ и да је још као дете одлазио у Косовску Митровицу.
-Био је то културолошки шок, видим поделе и тада. Ми смо се као друштво правили да се то не дешава. Ја се спремам за пријемни, а стиже мени позив за војску. Како ја полажем пријемни и налазим себе на листи на буџету, тако затичем и позив на столу за служење војске. Период на који сам посебно поносан. У сваком смислу. Имали смо једну предност, прилично смо изоловани у смислу дешавања. Тамо смо сви били једнаки, имали исту маренду, носили униформе. На Косову се ређе излазило у град из касарне. Нисмо имали телевизор у спаваони. На КиМ нас је било веома много, у касарни, било је много полиције у граду. Ми добијамо да не смемо у цивилној униформи да излазимо и да само у две улице сме да шета. Нисмо имали непријатности. Ишли смо у кафиће који су били српски. До дана данашњег ми је остало у сећању насеље Гавран у Гњилану, чисто албанско. Одлазим до пржионице кафе, а иза на зиду амерички авион у налету постер. Ја сам доживео да су они то већ прижељкивали да се деси годинама уназад, оно што се десило 1999. године- речи су Вучевића.
Он описује и период након 5. октобра 2000. године.
-Ми смо тада били спремни да се политички боримо, иако је ДОС био у пуном налету. Ми смо били мала, врло хомогена група. Ја одлазим сваког уторка на састанке, на Грбавици. Временом нам се придружују људи. Ми за 4 године од 5. октобра побеђујемо у Новом Саду као странка. Маја Гојковић побеђује на изборима. Тада нема интернета, друштвених мрежа. Година 1995. је за мене ужасан период, од Бљеска до пада Книна. А ми буквално у Србији то не знамо. Нема интернета, друштвених мрежа. Не можемо да знамо, осим што можемо да видимо на телевизији. Ми смо били шокирани када смо видели колоне избеглица, трактора. На Спенсу је била колективна помоћ- открио је лидер СНС.
Видели смо ми, годину, две пре тога, да је СРС дошла на један ниво самолимитирања, започео је лидер СНС причу о формирању сада највеће странке у Србији.
-Остварујемо резултате, а онда се дешава неки обрт, сви се удружују и побеђују нас. Схватили смо, свако на свој начин, да нешто мора да се промени. Да не будем нефер према Војиславу Шешељу, он је носио крст, био је у Хагу 11 година. Та нада са Томиславом Николићем и Александром Вучићем донела је охрабрење, да смо похитали и придружили се новој странци. Томислав Николић се ту први изјаснио, а онда смо чекали Александра Вучића. Ми смо знали да је то то. Имали смо искуство Никоћа, а требала нам је енергија Вучића. Он је био тај мотор који нас је терао напред. Знали смо да је то победничка прича. Видели смо да је то странка десног центра, али која је спремна да крене у модернизацију Србије. Осетили смо да је то воз где морамо бити. Придружују нам се људи из ДСС, неки људи који никада нису били у странци.
Године 2008. Милош Вучевић улази дубље у политику, а 2012. мења адвокатуру за политику.
-Остварујем дечачки сан да сам градоначелник у граду где сам рођен. Много сам поносан на тих 10 година и на оно што смо урадили. То је била нова ера Новог Сада. Мислим да сам пробудио Нови Сад. Не сам, већ са људима тамо. Да ли је било грешака, било је. Свеукупно могу то позитивно да оценим. Утврдио сам те стубове које су правили Светозар Милетић, Јован Јовановић Змај.
Та прича о гимназији ми је шармантна. Ја сам последња генерација која нема пријемне за упис у средњу школу. Није проходна свака школа за факултет који желите. Тада смо добијали неки каталог да видимо које школе су за који факултет. Од мене се очекивало да наследим канцеларију. Мој отац је завршио Јовину, као и моја млађа сестра, али она је тада природно-математичка гимназија и није проходна за Правни факултет. Чујем да постоји гимназија у Бачком Петровцу, која је једна од најстаријих у Србији. Толико је било добро место за школовање, уживао сам тамо. Тај исти Бојан Пајтић у зборници Правног факултета види да ми име стоји у првих 10 студената те генерације. То неће споменути, да ми је 8,84 био просек на Правном. Они мени замерају да сам се ја вратио обнови стубода Лазе Костића, свих који су били бастиони Српске Војводине. Не могу да ми опросте тврди наратив антисепаратизма- говори за Курир телевизију и додаје:
-Имам један услов, не желим да кварим оно што председник Вучић ради. Никада то не бих радио. Мене ниједан амбасадор никада није звао приватно на вечеру.
Он се присетио и периода када је пала надстрешница на Железничкој станици у Новом Саду и слике које никада неће моћи да избрише из главе.
-Ја сам одмах отишао на Железничку станицу, одмах после Дачића. Ја сам видео Теодору када су је спашавали. Ја ту слику никад нећу моћи да избацим из главе. Ја сам и тада био спреман да дам оставку. Причам са председником Вучићем, кажем да ћу да откажем пут у Шангај. Он каже да треба да одем, чека ме председник кинеске владе. Врло тешко подносим све оно што се дешава у Новом Саду. Ја нисам ока склопио. У повратку гледам обрисе политичке злоупотребе. А у октобру, пре трагедије, имам разговор са ректором Ђокићем, који прети да ће доћи до побуне ако се измени закон о високом образовању, где ми желимо да омогућимо да престижни светски универзитети дођу.
novosadska.tv
Foto: Screenshot Kurir TV
