Одраз „европске“ политике, за којом плачу лидери опозиције у Србији, данас је виђен у Београду.
Поносни блокадер, без стида и срама, прошетао се центром. Знамо да раде за лову, али не знамо да ли су то они са „рата“ прешли на „љубав“?
Покрет „Woke“ (Пробуђен), чија је основа LGBTQ+ агенда, до доласка на власт Доналда Трампа и Илона Маска, финансиран је из САД милијардама долара широм света. Њихово „учење“, без дубље анализе, брзо је схваћено као највећа претња традиционалним вредностима и друштвеним нормама.
„Woke“ је производ „дубоке државе“, којој треба нестабилност, да би профитирала. Расизам, сексизам, хомофобија, трансфобија…били су само параван за „борбу против друштвених неправди“. Све је то била вежба за „обојене револуције“, које снажно утичу на тржишта некретнина и у индустрију уносе нестабилност, да би цене падале. Финансијски удар за финансијску корист. Та „дубока држава“, избегла из САД, уточиште је пронашла у бриселској администрацији.
Мете су им, преко друштвених мрежа, годинама били млади. Од њих су стварали „носиоце промена“. Учили су их да организују демонстрације, да у истима учествују, јер се тако „залажу за правду“. Пешадија „дубоке државе“.
Покрет „Woke“ имао је озбиљан замах. Произвели су осећај поларизације у друштву. Поред својих присталица, утицали су и на оне који се противе њиховим идејама. Тенденција је била тотално негирање супротних мишљења, гушење отвореног дијалога и интелектуалне разноликости. Завади па владај.
Присталице „Woke“ покрета гнусно одбацују изражавање ставова који одступају од онога што промовишу. Тако повећавају разочарање супротне стране. Буквално су нормалне људе гурали ка десничарским идеологијама, као противтежи. Хаос, мржња и насиље, главни су адути „дубоке државе“.
Обрађене појединце груписали су искључиво на основу њиховог идентитета, стављајући претерани нагласак на одређена питања, уместо на економске и друге проблеме таргетираног друштва. То су учинили и са студентима у Србији. Напад на образовање проширио се и на средње и основне школе.
Поларизацијом у друштву и нападом на институције и образовање, покушали су да маргиназују питања битна за Србију: Одрживи развој, финансијски развој, међународни мир, суверените, безбедност, науку, технологију, дигиталну сарадњу…
Пленумима и сличним облицима, искористили су младе генерације за покушај трансформисања управљања и заустављања Србије. „Прелазна влада“ само је један од механизама увођења у победу „дубоке државе“, а захтевани избори увод у планирану анархију.
Политичари, који то заговарају, требали су само да одглуме мост ка окупацији наше отаџбине. Ка протекторату, колонији и колонијалним управницима из редова данашње опозиције.
Сада је томе крај. Србија се изборила са „обојеном револуцијом“. Ненормално је ненормално и никада неће постати нормално, ма колико ненормални инсистирали да је њихова агенда нормална.
