Јулијански или стари календар, који је увео Јулије Цезар 46. године пре нове ере, користио се до 1582. године, када је папа Гргур увео нови календар. Прве су га прихватиле Италија, Пољска, Португал и Шпанија, а убрзо затим увеле су га и остале католичке земље. Протестантске земље прешле су на нови календар много касније, а православне тек у 20. веку, с тим што неке православне цркве, као и наша, никада нису прешле на овај календар.
Стога се у Србији, Црној Гори, Македонији, Русији, Белорусији, Украјини, Јерменији, Молдавији, Грузији, Нова година дочекује 13. јануара. Србија је прешла на рачунање времена по грегоријанском календару 1919. године. Људи су тада били прилично збуњени, новински наслови и огласи из оног доба позивали су на дочеке католичке Нове године, па онда православне Нове године или српске Нове године… У наредним годинама није било виђеније београдске кафане или биоскопа који нису организовали дочек две Нове године.
После Другог светског рата комунистичке власти су покушале да забране слављење српске Нове године. Било је чак и наредби да кафане 13. јануара морају да буду затворене, али, ипак, многи су славили српску Нову годину и тада, у кућној атмосфери.
Народна веровања и обичаји
Многи обичаји и обреди везани су за Мали Божић који се сматра завршетком божићних светковина. Верује се да се на дан Светог Василија не треба свађати, јер ће људе у противном целе године терати баксуз, док се у неким крајевима верује да се сутра посебно треба чувати да вас неко не превари.
У неким крајевима се веровало да ће бити родна година ако на овај дан падне снег или буде облачно. У неким крајевима Херцеговине сачуван је обичај спаљивања остатака бадњака, а у многим српским крајевима меси се обредни хлеб или василица. У богослужбеном календару СПЦ ови празници су обележени црвеним словом као заповедни од великог значаја за православну хришћанску цркву.
Српска Нова година је у нашој новијој историји постала популарна, па је скоро сви на неки начин обележавамо и пожелимо у поноћ 13. јануара срећну Нову годину. А првог јануара по старом календару, а 14. јануара по новом, Срби празнују Мали Божић или Васиљевдан или славу Светог Василија. Васиљевдан се код Срба слави као крсна слава, а код Грка и Руса као имендан.
За овај дан везују се многи обичаји, а постоје и веровања шта на овај дан не би требало радити. У Војводини је постојао обичај да се на раскршћима пале ватре, што има улогу јачања Сунчеве светлости и топлоте. Из истих разлога, у Херцеговини су остатке бадњака од Божића спаљивали и на Мали Божић.
На Мали Божић, 14. јануара, поново се уноси бадњак, опет долази положајник, а на трпези је глава божићне печенице, која се чува до тог дана. Време од Божића до Богојављења, 19. јануара, у народу се назива “некрштеним данима”, у којима, према веровању, вребају демони, караконџуле и вештице.
На дан Светог Василија месе се василице, слане или слатке. У Србији се ови колачи спремају од киселог или лиснатог теста, а и једни и други се преливају медом. Такође, василица је и назив за проју која се у неким крајевима служи на Мали Божић, с тим што се и она украшава на посебан начин.
Слатке василице се шарају тако што се неколико струкова сламе увеже у снопић црвеним концем, па се онда врховима боцка тесто, и то тако да рупице формирају облик крста.
