Телефон зазвони док седите са пријатељима. До тог тренутка говорили сте гласно, брзо, можда се смејали усред реченице, а онда погледате екран, видите да зове неко са посла и јавите се потпуно другачијим гласом. Тон постаје мирнији, говор спорији, реченице одмереније, а особа преко пута вас вероватно се смеје јер је управо присуствовала трансформацији коју ни сами нисте приметили.
Исто радимо у много различитих ситуација. Са малим дететом глас нам често постаје виши и нежнији, са родитељима можемо говорити другачије него са партнером, са најбољим пријатељем враћамо се изразима које не користимо нигде другде, док се током пословног састанка аутоматски појављује она озбиљнија верзија нашег гласа.
То не значи нужно да глумимо.
Психологија и истраживања комуникације овај феномен проучавају деценијама, а једна од најпознатијих теорија која га објашњава јесте Communication Accommodation Theory, односно теорија комуникационог прилагођавања. Према њој, људи током разговора могу мењати начин на који говоре како би се прилагодили саговорнику, односу који са њим имају и друштвеној ситуацији у којој се налазе.
Када кажемо да неко „промени глас“, лако је помислити само на то да одједном говори вишим или дубљим тоном. У стварности се може променити много више.
Људи током разговора прилагођавају брзину говора, гласноћу, изговор, паузе, интонацију, избор речи, па чак и акценат. Истраживања вокалног прилагођавања потврђују да саговорници могу мењати различите акустичке и фонетске карактеристике говора током интеракције.
Замислите разговор са особом која говори веома тихо и полако. После неколико минута можда ћете приметити да сте и сами мало успорили и стишали глас.
Најзанимљивије је што за такву промену често не доносимо свесну одлуку.
Не помислимо: „Сада ћу говорити 20 одсто спорије јер мој саговорник тако говори.“ Прилагођавање може настати готово аутоматски док мозак прати другу особу и динамику разговора.
Један од кључних појмова јесте конвергенција.
То је процес у којем начин комуникације приближавамо начину на који говори друга особа. Можемо мало успорити, променити гласноћу, почети да користимо сличне изразе или прилагодити изговор.
Теорија комуникационог прилагођавања повезује такво понашање са неколико могућих циљева: жељом да разговор тече лакше, да повећамо међусобно разумевање, покажемо блискост или регулишемо друштвену дистанцу између себе и саговорника.
Другим речима, глас није само средство којим изговарамо речи. Он може бити део начина на који градимо однос са особом преко пута нас.
Готово свако познаје особу којој зазвони пословни телефон и која се у делићу секунде претвори у другог говорника.
Пре минут је говорила: „Ма дај, немој да ме зезаш“, а затим се јавља са савршено одмереним: „Добар дан, изволите.“
Социолингвиста Алан Бел је кроз теорију Audience Desing указивао на то да публика, односно особа којој се обраћамо, утиче на стил нашег говора. Промена саговорника зато може покренути и промену начина на који говоримо.
„Пословни глас“ зато није доказ да особа има две личности. Мења се друштвена ситуација, па се мења и комуникациони стил.
На послу можда говоримо спорије, јасније и формалније јер желимо да делујемо професионално. Пет минута касније зовемо сестру и враћају се брзина, сленг, смех и потпуно другачија интонација.
Особа је иста. Публика није.
Током једног јединог дана можемо бити запослени, родитељ, партнер, пријатељ, дете својих родитеља, купац, комшија или особа која разговара са лекаром.
Свака од тих ситуација носи другачија очекивања.
Особа која води састанак можда ће говорити одлучније и ауторитативније, а пола сата касније ће се потпуно спонтано разнежити док разговара са дететом.
То не мора да значи да је једна верзија „права“, а друга лажна. Наше понашање је делимично зависно од контекста, а говор је само један од начина на који прелазимо из једне друштвене улоге у другу.
Није свака промена гласа покушај да се допаднемо саговорнику.
Ако разговарате са особом која слабије чује, вероватно ћете спонтано говорити гласније, спорије или јасније артикулисати речи. Када разговарамо са малим дететом, често користимо краће реченице, израженију интонацију и јаснији изговор.
У тим ситуацијама прилагођавање има веома практичну сврху: олакшава комуникацију.
Разумевање и ефикасност разговора наводе се међу могућим функцијама говорног прилагођавања, а истраживања показују да се саговорници могу усклађивати на више нивоа, од избора речи до акустичких особина говора.
Психологија комуникације описује и супротан процес: дивергенцију.
Уместо да постајемо сличнији саговорнику, можемо намерно или ненамерно нагласити разлику између нас.
Тинејџер, на пример, може користити потпуно другачији говор са пријатељима него пред наставником. Професионалац може задржати формални стил чак и када клијент говори веома опуштено, јер жели да одржи одређену професионалну дистанцу.
Такво понашање не мора означавати непријатељство. Говором понекад једноставно показујемо коју друштвену улогу имамо и колико близак однос желимо са другом особом.
Зато многе људе изненади када чују снимак свог разговора са различитим особама.
„Ја овако причам?“
Да, вероватно причате. Само не причате тако са свима.
Мозак током разговора не обрађује само значење изговорених речи. Прати ко је саговорник, какав однос имамо са њим, где се налазимо и шта покушавамо да постигнемо разговором. Начин говора може се мењати заједно са тим информацијама, а да тога уопште нисмо потпуно свесни.
Да ли то значи да је особа неискрена?
Не.
То је вероватно најважнији део целе приче. Промена гласа у различитим друштвеним ситуацијама сама по себи није доказ да је неко лажан, манипулативан или да „нема своју личност“.
Људи рутински прилагођавају понашање контексту. Не разговарамо идентично са шефом, најбољом пријатељицом, баком, четворогодишњим дететом и непознатом особом на шалтеру, нити постоји психолошки разлог због којег би требало.
Истраживања комуникационог прилагођавања показују да је усклађивање са саговорником распрострањен део људске комуникације и да може служити одржавању односа, бољем разумевању и управљању друштвеном дистанцом.
Много важније питање јесте да ли особа у различитим окружењима и даље осећа да може да изрази себе или стално мора да потискује оно што мисли и осећа.
Можда имате више „гласова“, али сте и даље иста особа
Ако имате глас за посао, глас за родитеље, глас за партнера и сасвим четврти начин говора са најбољом пријатељицом, нисте никакав изузетак.
Наш глас је флексибилан друштвени алат. Њиме можемо показивати блискост, ауторитет, нежност, дистанцу, припадност групи или једноставно помоћи другој особи да нас лакше разуме.
Зато следећи пут када вам неко каже: „Зашто тако причаш чим ти зазвони пословни телефон?“, одговор можда није да сте одједном постали друга особа.
Само се променио саговорник, а ваш мозак се прилагодио ситуацији брже него што сте стигли да приметите.
ona.rs/novosadska.tv
Foto: unsplash.comc
