Интернет и друштвене мреже умногоме су постали саставни део свакодневнице људи и све је теже замислити да се нека информација не потражи мимо интернета, али са собом су донели и потпуно нову сферу опасних мишљења и ставова појединаца која временом могу постати и део веровања многих. Пример тога је став да „видно доступне фотографије покојника могу донети ризик породици или дому у ком су изложене“.
Представљено као народно веровање, заправо је у питању сујеверје које је добило залет технологијом, друштвеним мрежама и порталима. Тврдња је да људе истицање слика умрлих на видном месту директно повезује са светом мртвих и, додатно, да им може озбиљно нарушити здравље.
Особе које пропагирају тај став тврде да фотографије преминулих „никако“ не смеју да висе на зиду, стоје на столу или да буду на било ком месту где су непрестано на видику, а да ће игнорисање тога донети ризик да „слика почне да црпи енергију живих људи који бораве у тој просторији“.
Додатно, саветује се „ради заштите породице“ да се слике мртвих никада не чувају заједно са сликама живих људи, фотографије на којима су покојници са живима „треба исећи или поцепати“, а да се фотографије покојника „држе искључиво у албумима црне боје или пак у црној кеси“. Помињу и да их не треба гледати сваког дана, већ да се „слике умрлих гледају само у данима који су традиционално предвиђени за присећање на мртве“.
Ко зна колико би још нечије маште узело залета да је постојало још времена или инспирације, али чињеница је да не постоји ниједан поуздан етнолошки или црквени извор који прописује да фотографије покојника не смеју да буду на видном месту у кући. Напротив, народна веровања са ових простора причају сасвим другачију причу.
Према тумачењу да фотографија покојника представља његову везу са „светом мртвих“ иде став да њено стално држање пред очима укућана може донети тугу, немир или чак „одузимати енергију живима“, што је базирано на логици око стреса услед губитка вољене особе пре него на нечему натприродном. Поводом мишљења да фотографије живих и покојних не треба мешати, поједини етнолози су сугерисали да се то односи пре свега на стављање такве слике у ковчег јер је у народу са појединих простора заиста постојало убеђење да би покојник на тај начин могао „повући“ са собом и особе приказане на фотографији.
Када се склони слој новијих портала и „народних веровања“ која се међусобно преписују, неоспорна је чињеница да не постоји икаква потврда или јавно доступан траг да је у класичној српској етнолошкој грађи постојало правило попут „фотографије покојника не смеју да стоје на видном месту јер могу да нашкоде живима“.
Оно што јесте документовано јесте много шири и старији феномен – култ мртвих и предака, нарочито снажно забележен у источној Србији. Добар пример је етнолошка грађа о влашком становништву око Бора, где су фотографије покојника биле део обредног живота. Музеј рударства и металургије у Бору је, рецимо, приликом изложбе о погребним обичајима представио фотографије покојника настале у првим деценијама 20. века и навео да је фотографисање покојника на дан сахране било део обредне праксе.
Још занимљивији је податак о томе како су се фотографије покојника користиле у самом обреду. У документованим влашким обичајима, на пример, фотографија покојника могла је бити ношена у обредној поворци или колу, представљајући својеврсну замену за одсутног покојника. Та пракса је данас присутна и у скоро свим деловима Србије.
У једном опису влашког култа мртвих наводи се да је на барјаку било постављено више елемената, међу њима и слика покојника, док је друга особа носила његову фотографију и тиме симболички омогућавала да се покојник „придружи“ обреду. Опет, не стриктно типично за Влахе, већ умногоме присутно и сада саставни део својеврсне традиције широко распрострањене у нашој земљи.
То је, дакле, готово супротно данашњем интернет веровању да фотографију покојника треба склонити јер „привлачи смрт“ или „узима енергију живима“. У старијој традицији фотографија је могла имати управо функцију очувања везе са покојником и његовог симболичког присуства међу живима.
Штавише, прича о томе да фотографије покојника „не смеју бити на зиду, у раму или на столу“ појављују се углавном у савременим порталима и текстовима о сујеверју. Најстарији лако доступни примери своде се на текстове попут оног који тврди да фотографија наводно „узима енергију живих“, али без навођења етнолога, монографије, краја Србије у којем је веровање забележено или конкретног историјског извора.
Другим речима, много је прецизније рећи да је у питању савремено народно веровање/сујеверје које се данас преноси интернетом, док је у традиционалној етнографској грађи много боље потврђена идеја о посебној вези живих са мртвима и прецима. Сама пракса чувања или коришћења фотографија покојника никако није била непозната нити универзално сматрана опасном.
Занимљиво је и да постоји документована супротна пракса. На пример, у Бору је фотографисање покојника било део погребног обичаја, а Музеј рударства и металургије чува такве узорке. То је прилично јак аргумент против тврдње да је у Србији традиционално постојало опште правило да се лик покојника „мора склонити од живих“.
Стога је изнова важно напоменути да се двапут размислити пре схватања иоле озбиљно неке информације која се данас појави, а још мање је одмах прихватити нарочито уколико нема јасан извор или траг којим би могла бити потврђена. Неопходна је добра провера јер у супротном ко зна о каквим ћемо убудуће „народним веровањима“ читати.
telegraf.rs/novosadska.tv
Foto: unsplash.com
