На данашњи дан пре годину дана догодио се напад на просторије Српске напредне странке на Булевару ослобођења у Новом Саду. Годину дана касније, у емисији „Пулс Новог Сада“ код Петра Поповића Пепа, Вукашин Ђоковић говори о догађајима којих се, како каже, и данас сећа са неверицом.
Ђоковић наводи да је све почело преко друштвених мрежа, након дешавања у Врбасу 12. августа, када су се, према његовим речима, појавили позиви на напад и паљење страначких просторија. Дан касније, како каже, ситуација се пренела и на Нови Сад, где је дошло до напада на просторије СНС на Булевару ослобођења.
-Био сам са својим саборцима испред просторија. Седели смо и чекали, поносно. Нећемо насиље. Чували смо нашу кућу“, присећа се Ђоковић.
Он тврди да они нису нападали туђе просторије, већ да су дошли да чувају своје.
Како наводи, ситуација је убрзо постала изузетно напета, а на њих су, према његовом сведочењу, бацане каменице и стаклене флаше.
-На сваких пет минута су организовано бацали каменице, флаше. То је организовано“, тврди Ђоковић.
Он сматра да међу нападачима није било много Новосађана, већ да су дошли људи оз Рашке области, навијачи Екстреми, са намером да изазову крвопролиће.
„Они су хтели крв“, наводи Ђоковић.
View this post on Instagram
Говорећи о атмосфери те вечери, признаје да је међу људима постојао страх.
-Сви смо се мало плашили. Дај Боже да, ако нас ударе, ја први завршим са нама“, присећа се Ђоковић, помињући и речи лидера СНС Милоша Вучевића.
Посебно истиче долазак лидера СНС Милоша Вучевића, који је, према његовим речима, дошао да буде са њима.
-Дошао је да буде са нама, смирен. Сви смо овде заједно, да чувамо и бранимо наше, али без насиља. Полако, мирно, охрабрио нас је и мотивисао.
Ђоковић каже да су добили јасну поруку да не одговарају насиљем.
Милош нас је све време охрабривао и говорио да не будемо као блокадери, док на нас лете каменице и стаклене флаше, мирно смо стајали и чували своју кућу. Нисмо као они, хулигани и рушиоци.
Како наводи, у првим редовима биле су и жене које се нису повлачиле.
-Храбро су стајале и нису се повукле. Срце их је водило. Ми смо лојалисти, а не материјалисти“, каже Ђоковић.
Према његовом сведочењу, они су као вид одбране имали само кишобране.
Он говори и о повређенима и тврди да је Хитној помоћи било веома тешко да приђе, као и да су, према његовим речима, нападачи гађали каменицама возила Хитне помоћи, а да му је јако тешко палпо што неки здравствени радници нису хтели да помогну активистима СНС, само због свог политичког опредељења.
Посебно потресан тренутак, како каже, уследио је када је ушао у просторије по завоје
-Најгора сцена коју сам видео тог дана је када сам ушао у просторије да узмем завој. Све крваво, људи на поду, претучени, не може нико да говори.“
А онда описује тренутак који му је, како каже, остао урезан у памћење:
-Оклизнуо сам се о крв својих сабораца. Ја не могу дан-данас да верујем шта смо преживели.
Ђоковић наводи и да је једна жена, док су чували просторије, са спрата поливала људе врелом водом и уљем.
Ђоковић се осврће и на питање одговорности.
-Нико није одговарао, што је најтужније, на све те нападе.“
Данас, годину дана касније, Ђоковић каже да се поново говори о тим догађајима јер су они који су те ноћи били испред просторија, како сматра, „преживели, поносно и часно“.
-Кад сад вратим филм, помислим – добро је, прошло је, преживели смо, а то је блокадерима изгледа најгора казна!
